Пречесто причешћивање и обновљенство

 

Пречесто причешћивање и обновљенство

Свештеник Игор Бјелов, Николај Каверин

Пред сваким хришћанином кад-тад у животу искрсне питање које он постави свом духовнику: "Баћушка, а колико често се треба причешћивати?" У последње време се од свештеника може чути следећи одговор: "Што чешће – то боље". Колико је такав савет оправдан?

На годишњем епархијском састанку у Москви 2005. године, Свјатејши Патријарх Московски и целе Русије Алексије II приметио је: "Од парохијана се захтева да се причешћују што је могуће чешће, не мање од једном недељно. На бојажљиву примедбу верујућих да је тешко достојно се припремити за примање Светих Тајни сваке недеље, ти свештеници тврде да они сносe сву одговорност. Као последицу имамо губитак страхопоштовања и страха Божијег пред светим Причешћем, који су својствени православним људима. Свето Причешће постаје навика, нешто обично, свакодневно".

Одмах да кажемо да све што је изложено у овом чланку има за циљ да покаже нездраве последице новог особеног ”догмата” који је настао током последњих деценија међу либерално-обновљенским свештенством – а то је захтев да се мирјани причешћују на свакој литургији. Питање колико често мирјанин треба да приступа Светој чаши, Свето Предање Цркве решава строго индивидуално: у зависности од степена личне побожности, начина живота, брачног статуса, здравља, узраста, професионалне делатности, и многих других фактора. Једном човеку је корисно да се причешћује четири пута годишње, другом – знатно чешће, али и том другом је пред свако причешће обавезна исповест, у складу са многовековном традицијом Руске Цркве. Према томе, недопустиво је да се пречесто причешћивање у некој парохији подиже на неку “догматску норму”, која обавезује причешћивање свих сваке недеље, или чак чешће. Молимо читаоце да овај чланак разумеју управо у том смислу.


Позиви на пречесто причешћивање

Причешћивање Светим Христовим Тајнама један је од најважнијих, најодговорнијих, најстрашнијих, а у исто време најсвечанијих празничних тренутака у духовном животу. Господ је оставио нама на земљи Своје Тело и Своју Крв – за човека најскупљу Светињу. Због тога питање колико често се треба причешћивати хришћанину није непотребно. Током векова свог постојања Света Црква је установила одређена правила припреме за то велико Таjинство као и одређену регуларност причешћивања за мирјане. Православни катихизис св. Филарета Московског налаже причешћивање Светим Христовим Тајнама од четири пута годишње до једанпут месечно.

У Руској Цркви је Промислом Божијим у периоду од више од 900 година установљена одређена црквена традиција по том питању. На тој многовековној традицији духовно су узрастали многи светитељи, све до новомученика и исповедника XX века. У вези са тим поставља се питање: зашто је у скорије време (од почетка 60-их година, а посебно од почетка, да је тако назовемо, перестројке) почело да се мења многовековно црквено предање? Зар је Руска Црква 900 година грешила? И да ли правилно поступају мирјани који се причешћују сваке недеље, практично не постећи пре причешћивања, а у току Божанствене Литургије, у најодговорнијем тренутку евхаристијског канона читају из Молитвеника Правило пред Свето Причешће? Црквено предање нам говори да је за припрему за примање Светих Христових Тајни неопходан сасвим другачији приступ (о томе се посебно говори у 32-ој глави Типика). Тако можемо да констатујемо да се побожан однос према Тајинству Причешћивања, у смислу изостанка неопходне припреме, последњих деценија изменио, на жалост, не набоље.

У наше постсовјетско време, када Цркву већином чине неофити, често се може чути како свештеници и мирјани говоре о неопходности што чешћег причешћивања Светим Христовим Тајнама, иако при томе сам израз “често причешћивање” нема тачно одређење. [1].

У духовном животу квантитет не прелази увек у квалитет. Црква је увек осуђивала сваку крајност. Преподобни Пимен Велики говорио је: "Све што је неумерено – од бесова је", а преподобни Исак Сирин - "И оно што је одлично, неумереност ће претворити у штетно".

Свештеници који позивају на пречесто причешћивање, по правилу се позивају на искуство св. прав. Јована Кронштатског, преп. Никодима Светогорца или на Александра Шмемана, протопрезвитера Америчке православне цркве, крајње либералног погледа на црквени живот. Савремени обновљенци све више заступају апсолутно екстреман, радикалан став да је немогуће присуствовати литургији без причешћивања Светим Тајнама (позивајући се на своје потпуно погрешно тумачење 9-ог Апостолског правила).

На епархијском састанку московског свештенства 5. децембра 2006. године, Свјатејшем Патријарху Алексију постављено је питање: "На прошлом епархијском сабрању упозорили сте на опасност од губитка побожности при честом причешћивању, на пример, једном недељно. Иста забринутост исказана је у Православном катихизису светитеља Московског Филарета, у коме се препоручује мирјанима да се не причешћују чешће од једном месечно. Ту исту бојазан можемо наћи и у делима светитеља Теофана Затворника и последњих Глинских стараца. Зашто се у московским храмовима, упркос Вашим упозорењима, и даље практикује често причешћивање мирјана једном недељно а чак и чешће, кад се као последица јавља губитак побожности и страха пред Светим Тајинством?"

Свјатејши Патријарх је одговорио: "Очигледно је да они који допуштају такву праксу не знају Православни катихизис светитеља Филарета, као ни дела светитеља Теофана Затворника, нити показују жељу да знају".

Међутим, да ли је пуко непознавање евхаристијске традиције Руске Цркве то што подстиче практиковање пречестог причешћивања? Покушаћемо да објаснимо ово сложено питање.


Причешћивање у древној Цркви

Морална чистота првих хришћана била је толико велика да су били омиљени у народу, називани су светима, јер су пребивали умом и срцем у Богу. Заиста, у древно време сви хришћани који су учествовали у Трпези Господњој, причешћивали су се Светим Тајнама. Дешавало се то једном недељно, према раном сведочанству св. Јустина Философа (? 166), и та пракса је касније положена у основу за састављање чина литургије. У доба прогона практиковано је чешће причешћивање пређеосвећеним Даровима. Међутим, то се односи на период установљења Цркве, који карактеришу колико прогони толико и обиље харизматичних дарова (пророчанства, исцељења, васкрсења мртвих, итд.) (видети Дела ап. 3, 11). Nаравно, све је то било у непосредној вези са чистотом морала и живота првих хришћана.

Из писма светитеља Василија Великог (IV век) знамо за обичај причешћивања четири пута недељно: у недељу, среду, петак и суботу. Међутим, након окончања периода прогона, у црквено двориште ушли су многи људи чији живот није био сасвим усаглашен са еванђељским заповестима. Најближи ученици Апостола – епископа донели су правила црквеног живота, која су касније канонизована на Саборима. Створен је ред кајућих, уз разне видове претњи и одлучења од причешћа. За оне који нису били спремни да се причесте на литургији, уведена је пракса раздавања и примања антидора ("антидор" дословно значи "уместо дара") на крају литургије, уместо Светих Дарова. Верни се нису приморавали на причешће при сваком посећивању цркве, јер нису сви били спремни да се причесте – било због укора савести, или неких других разлога, личних или друштвених. Управо због 9-ог Апостолског правила које прописује да се остане у храму до окончања божанствене литургије и због оних који се из овог или оног разлога нису могли причестити, почело се са раздавањем антидора, приманог из руку свештеника по завршетку литургије, ради освећења оних који се не причешћују. И управо на тај начин 9-то правило тумачи чувени канониста епископ Никодим (Милаш), а нипошто не у смислу обавезног причешћивања свих присутних на литургији. Према томе, у древној Цркви нису се причешћивали сви верни.

Причешћивање читаве заједнице на свакој литургији окончано је због опадања морала. Већ у V веку хришћани су почели да се причешћују знатно ређе него у првом, у време прогона. Изузетак су били само свештенослужитељи, који су непосредно савршавали литургију, и који су, у складу са канонима, били обавезни да се причесте ради спречавања саблазни међу верујућима и ради потврђивања веродостојности савршења литургије (8 Апост. правило). А мирјани су почели да се причешћују по мери своје спремности за примање Светих Дарова, уз одговарајућу припрему (пост, молитву и исповедање грехова). До те промене у литургијском животу Цркве дошло је под дејством благодати Светога Духа. Црква се и у каснијем периоду држала ове праксе у погледу приступа причешћивању.


Причешћивање по Типику

Пошто Свето Причешће може да буде не само на здравље и спасење, већ и на осуду, а може довести и до болести и смрти, о чему недвосмислено говори апостол Павле (1 Кор. 11, 27-30), духовници су увек приступали овом питању крајње опрезно и пажљиво, разматрајући многе факторе, а нарочито – одређено правило припреме (пост, посећивање црквених служби, спремност за исповест и причешће) пре примања Светих Христових Тајни, које је утврђено у Типику.

У 32-ој глави Типика "О причешћивању Христовим Тајнама" каже се: "Уколико неко хоће да се причести Светим Христовим Тајнама, неопходно је да читаву седмицу, од понедељка, проведе у посту, молитви, и безусловној и крајњој уздржаности, а онда да са страхом и великом побожношћу прими Пречисте Тајне". Као што је за нас Еванђеље пример моралног савршенства, чему смо дужни да тежимо по мери својих моћи, тако је и Типик како образац устројства богослужења тако и правила припреме за причешће, чему смо такође по могућству дужни да тежимо.


Светитељи и подвижници Руске Цркве о учесталости причешћивања

Од примања хришћанства у Русији па све до XIV века, мирјани су се причешћивали три пута годишње, а после XIV века – четири пута годишње уз обавезну исповест пре Причешћа.

Навешћемо одговор светитеља Димитрија Ростовског (+1709.) "Питање: Колико пута приличи православном хришћанину да се причести у години? Одговор: Света Црква озаконила је причешћивање током сва четири поста; али неписменима – сељацима и мирјанима - занатлијама, наредила је, под опасношћу од смртног греха за непослушање и непричешћивање, да се обавезно причесте једном годишње, у време Свете Пасхе, то јест, Великог Поста" (из Oдговора о вери и другим стварима, које хришћани треба да знају).

Током наредних векова у Руској Цркви установљена је одређена пракса у погледу учесталости причешћивања за мирјане. У XIX веку та пракса је утврђена у Православном хришћанском катихизису св. Филарета (Дроздова; +1867): "Древни хришћани причешћивали су се сваке недеље; али међу данашњим хришћанима само мали број одликује таква чистота живљења да увек могу да приступе тако великом тајинству. Црква материнским гласом завештава ревнитељима благочестивог и побожног живота да се исповедају пред духовним оцем и причешћују Телом и Крвљу Христовим – четири пута годишње или сваког месеца, а свима обавезно једном годишње" (ч. 1. О вери).

Св. Игњатије (Брјанчанинов; +1867) овако је писао о томе: "У крајњој мери неопходно је причестити се у сва четири поста, четири пута годишње. Уколико на жалост и на несрећу животне недаће не допуштају ни толико, онда је обавезно причестити се једном годишње" (т. IV, стр. 370). У писму болесној сестри Елизавети Александровној, св. Игњатије пише: "Црквена служба храни душу, а повлачење у самоћу веома подстиче размишљање о себи и покајање. Због тога су се многи свети Оци удаљили у неприступачне пустиње... Саветовао бих и теби да проведеш Велики Пост не излазећи из куће, на корист душе и тела, да понекад позовеш свештеника да обави важније службе, а да припрему и причешће Светим Тајнама одложиш до Петровског поста. Није важно често се причешћивати, колико суштински се припремити за причешће и тако стећи велику корист. Света Марија Египћанка за време свог дугогодишњег живота у пустињи ниједном се није причестила: такав живот био је припрема за причешће којег се удостојила пред крај живота" (писмо од 16 фебр. 1847, т. VIII, Зборник писама, стр. 366, п. 299).

А ево како св. Игњатије упозорава оне који приступају Светом причешћу без обавезне припреме. "Човек нека испитује самога себе (Кор. 11, 28), нека преиспита себе пре него што приступи Светим Тајнама, и, ако се предао гресима, нека се клони страшног причешћа, да не би препунио и запечатио своје грехе још тежим грехом: ругањем над Светим Тајнама Христовим, ругањем над Христом. Пре него што се усудимо да ступимо у брак са Сином Божијим, побринимо се за своју душевну ризу: оперимо је нашим покајањем, очистимо од греховних мрља, ма какве те мрље биле, неизрецивом милошћу Господа". Ето зашто је у Цркви установљено исповедање грехова пре примања Светих Тајни. Св. Игњатије строго упозорава мирјане да "прилазећи Христовим Тајнама из греховног смрада, падају у греховни смрад после примања Тајне, не видећи над собом непосредну казну, сматрајући да никада неће уследити никаква казна. Погрешно закључивање!" (т. IV, стр. 128-129). Нека парохијани данашњих обновљенских заједница послушају ове речи св. Игњатија Брјанчанинова, они који дрско приступају светој Чаши на свакој литургији, не испитавши пре тога своју савест, не очистивши се на исповести од својих грехова, не припремивши се за примање Источника Бесмртног, како то саветује Света Црква.

Покајање је неодвојиви део процеса духовног и моралног обновљења сваког хришћанина. Оно је нарочито неопходно приликом припреме за причешћивање Светим Даровима. Учестало причешћивање може бити само последица (а не и разлог) појачаног подвига покајања, постојаног духовног усавршавања, а то није могуће без спознаје своје греховности, која и доводи онога који се каје на исповест. Неискрено често причешћивање мирјана без подвига дубоког покајања и без исповести прегрешења такође може довести до опасности на коју упозорава апостол Павле (1 Кор. 11, 27-30).

Старац-затворник Гетсиманског скита, јеросхимонах Александар (+1878), везан духовним пријатељством с Оптинским старцем Амвросијем, учио је: "Често причешћивање без унутрашњег духовног делања не рачуна се у врлину онога који се причешћује" (Беседе великих руских стараца. М., 2003. стр. 170).

Навешћемо казивање преп. Макарија Оптинског (+1860): "У првим вековима хришћанства сви су приступали причешћу светим Тајнама на свакој литургији, али Црква је касније установила обавезних четири пута годишње, а за раднике-занатлије једанпут" (т. I, стр. 156-157).

Овде ћемо приметити да се први велики Оптински старац Леонид (+1841) причешћивао једном у три недеље, а други Оптински старац Макарије (+1860) и трећи велики Оптински старац Амвросије (+1891) једном у месец дана.

О учесталости причешћивања мирјана говори се и у делима св. Теофана Затворника (+1894): "Неопходно је причешћивати се у сва четири поста. Могуће је причестити се два пута за време Великог и Божићног Поста… Могуће је и чешће, али не преко мере, да не би дошло до равнодушности" (т. I, стр. 185).

"Што се тиче "чешћег" причешћивања, оно није неопходно, јер учесталост знатно умањује побожну припрему за то највеће дело… мислим на пост, присуство на службама, исповест и причешће. Већ сам писао да је довољно припремити се и причестити једном у сва четири велика поста" (т. III, стр. 500).

Св. Теофан Затворник још пише следеће: "О честом причешћивању не може се ништа рећи с неодобравањем … Али мера је једном месечно, или највише два пута" (т. IV, стр. 757). Ова последња препорука св. Теофана Затворника је готово дословно у сагласности са препоруком недавно почившег духоносног старца архимандрита Јована (Крестјанкина; +2006) који је саветовао својој духовној деци да се причешћују једном у две недеље.

Заповест преп. Серафима Саровског (+1833) монахињама Дивјејевског манастира садржи слично упутство: " … 5) Сви да се обавезно причешћују за време свих св. постова, а по жељи и свих дванаест празника" (из "Кратког житија старца Серафима Саровског", 3 изд. Серафимо-Дивјејевског манастира. Казан, 1900. стр. 80-81). Али ово правило баћушка Серафим дао је монахињама, а не мирјанима.

Преподобни Варнава Гетсимански (+1906) у својим писмима саветовао је сестре Иверске Виксунске обитељи: "Причешћивати се у свим светим постовима, и чешће, ако је у питању нека болест". Као што видимо, старац Варнава повезивао је чешће причешћивање само са болешћу.

Оптински старац преп. Варсануфије (+1913) написао је: "У првом веку следбеници Христа Спаситеља причешћивали су се сваког дана, али они су водили равноангелски живот, спремни да сваког тренутка предстану пред лице Божије. Нико од хришћана није био безбедан. Често се дешавало да се хришћанин ујутру причести а да га увече ухвате и одведу у Колосеум. Живећи у сталној опасности, хришћани су будно мотрили на свој духовни свет и проводили дане у чистоти и светости.

Али први векови су прошли, престали су прогони од стране неверних као и стална опасност. Тада се уместо свакодневног причешћивања почело са причешћивањем једном недељно, затим једном месечно, а данас чак једном годишње.

Код нас у скиту држи се устав Свете Горе, који су саставили свети старци и који нам је предат ради усавршавања. Сви монаси причешћују се шест пута годишње, а по благослову понекад и чешће. Међутим, на често причешћивање сви обраћају пажњу.
- Како то да се о. Јероним данас причестио?
- Старац је благословио.
- Али, зашто?
- Јавио му се ђаво у видљивом облику, и он је сасвим изнемогао.
- А… онда је јасно.
Међутим, исповест је увек могућа, чак сваког дана, и ми се веома често исповедамо” (Из беседе од 12 априла 1911. г.).

Силно опадање морала и духовности примећено је у Русији у предреволуционарном периоду, што је у своје време захтевало да се на националном нивоу уведе обавезно причешћивање православних минимум једанпут у години. Свети праведни Јован Кронштатски (+1908) у то време позивао је народ да се окрене изворима своје духовности, црквеном животу, поштовању постова, отачкој вери и, као последица свега тога, чешћем причешћивању (више од једном годишње). У исто време је отац Јован Сергијев упозоравао: "После недостојног причешћивања Светим Тајнама, дешава се да сатана улази у људе.” "Онима који недостојно приступају Светим Тајнама, Господ то неће опростити, и казниће то, строго ће казнити".

Епископ Антоније (Флоренсов; +1918), који је од 1898. године боравио у Донском манастиру, сматрао је себе недостојним да се причести више од једном у сваком посту.

Навешћемо и веома значајну поуку чувеног глинског старца XX века схиархимандрита Андроника (Лукаша; +1974), коју би сви православни хришћани требало да запамте: "Они који се причешћују сваког дана, то су људи у прелести. То није неопходно, то је од лукавога. Треба се причешћивати само једном месечно. Неопходно је припремити се за Причешће, одсецати своју вољу, да би Причешће било на спасење а не на осуду. Сваког дана може се причешћивати само схимник, болестан монах, “седмичный” свештеник … " (Из књиге схиархимандрита Јована (Маслова) "Глинска пустиња" М., 1994. стр. 467).

Као што видимо, све ове изјаве светих и благочестивих подвижника упозоравају на опасност од равнодушног причешћивања Светим Христовим Тајнама без страха Божијег. Познати подвижник XX века схиархимандрит Јован (Маслов; +1991) пише: "Уколико човек не прилази исповести с дужном пажњом, онда он приступа Телу и Крви Христовој недовољно припремљен … Неисповеђени грех повлачи за собом смрт душе и страдање тела, јер, по речима Оптинског старца Амвросија, "казна човеку не бива само за грехе, већ више за недостојно причешћивање Светим Тајнама” (из књиге "Преподобни Амвросије - богоносни Оптински старац". Виницка епархија, 2002. стр. 88).

Исповедник XX века преподобни Севастијан Карагандински (+1966), који је био келејник великих Оптинских стараца Јосифа и Нектарија и који је после затварања Оптинске пустиње провео шест година у прогонству и логорима, често је говорио: "Прићи Светој Чаши – није исто што и прићи столу ка чинији супе или шољи чаја".

Оптински старац преп. Никон (+1931) пише: "Шта је боље: ретко или често приступати Светим Христовим Тајнама – тешко је рећи. Закхеј је с радошћу примио у свој дом драгога Госта – Господа, и добро је поступио. А капетан се, по смирењу, знајући да није достојан, није усудио и такође је добро поступио. Њихови поступци, мада противречни, ипак имају исти мотив. И пред Господом су се показали једнако достојним. Суштина је у достојној припреми за велико Тајинство" ("Кладенац мудрости". М., 2005. стр. 93).


Нарушавање евхаристијске дисциплине у Руској Цркви

Све горепоменуте поуке, упркос неким разликама, припадају аутентичној и живој православној пракси причешћивања за мирјане и наше време; оне су у потпуности део традиције Православне Цркве. Питање да ли ће се хришћанин причестити једном у две недеље или четири пута годишње – у сваком конкретном случају решава духовник; међутим, сви ови временски интервали причешћивања Светим Даровима не нарушавају многовековну црквену традицију, образовану у Руској Цркви: увек постоји време за припрему - за пост пре причешћа, одговарајућу молитвену припрему која садржи традиционална молитвена правила пред причешће, за посећивање храма уочи причешћа (дневни богослужбени круг) и, што је најважније, за исповест грехова пре причешћа - да би приступили примању Светих Тајни умивени од грехова душе.

Код превише честог – свакодневног причешћивања, како се данас практикује код обновљенаца, практично ништа од поменуте традиционалне припреме за причешће није могуће испунити: чланови савремених обновљенских парохија због пречестог причешћивања не посте пре примања Светих Тајни, не читају припремне молитве, да не говоримо о три канона, или их неприлично скрате, или у обновљенској пракси оне уопште и не постоје: они тврде да је сама литургија са појањем и читањима најбоља припрема за причешће; исповест пред причешће или има формални карактер (а у суштини и не постоји – епитрахиљ се пребацује иако се греси не исповедају и свештеник их не саслуша), или је уопште и нема. Ауторитет свих обновљенаца, амерички протопрезвитер Александар Шмеман у својим ”Дневницима” отворено каже: "Лично бих сасвим укинуо појединачну исповест" (стр. 35).

Према томе, циљ модернистичке праксе превише честог причешћивања (у храму свештеника-обновљенца В. Лапшина, као и почетком 1990-их код свештеника Кочеткова, мирјани се причешћују неколико пута недељно, а тајинство Покајања, по речима о. В. Лапшина, неопходно је само једном до два пута у животу!) није повратак древноапостолској црквеној пракси, већ напросто укидање Свете Тајне Исповести пред Причешћем, укидање традиционалне дисциплине у постовима и молитвеној припреми за то велико тајинство, у суштини – приближавање католичкој пракси причешћивања [2].

Није нам без разлога архимандрит Јован (Крестјанкин), познавајући веома добро рушитељску суштину обновљенства које одриче неопходност тајинства исповести пред причешћем Светим Христовим Тајнама, оставио на усавршавање и спасење значајну књигу - "Опит устројства исповести" која несумњиво припада ризници православног аскетског наслеђа.

Либерални свештеници и публицисти (прот. A. Мењ, прот. A. Шмеман, свештеници В. Лапшин и Г. Кочетков, монахиња Марија Скобцова и др.) у самом постојању Типика и правила о богослужењу и посту виде готово највећу опасност за савремено Православље, јер Типик смета "богослужбеној креативности" реформатора. "Иступања против превода богослужења на руски језик, иступања против свих литургијских реформи, иступања против екуменизма – по речима свештеника Владимира Лапшина – појаве су религиозног, духовног фашизма” и због тога прогресивни московски баћушка позива преко радија "Софија" на сваки и неизоставни "отпор фашистичким тенденцијама у религиозном и духовном животу" (20.11.1996) [3]. Не би нас изненадило ако наши црквени реформатори, у не тако далекој будућности, ставе Типик као књигу која "потпаљује нездрави екстремизам" и представља "претњу основним начелима демократије", на исту раван са књигом "Меин кампф".

Својеврсни "догмат" савремених обновљенаца је учење протопрезвитера Николаја Афанасјева (+1966), према коме сви мирјани не само што учествују или се моле на литургији, већ служе заједно са свештенством, у складу са протестантским тумачењем апостолских речи "Ви – царско свештенство" (1 Пет. 2, 9). Као што свештеник Георгиј Кочетков пише у свом "Катихизису за катихизаторе", "истински, прави свештеници у хришћанству … су сви пуноправни чланови Цркве, тј. сви верни који служе као цареви и свештеници на литургији верних" (стр. 360). Приметићемо да скоро све обновљенске идеје свештеника Г. Кочеткова произлазе из модернистичких дела прот. Н. Афанасјева.

Протопрезвитер Николај Афанасјев, док је живео у Француској, развио је нову модернистичку еклисиологију, која одриче поделу у Цркви на клир и мирјане. Мирјани, као "царско свештенство" (1 Пет. 2, 9), врше у Цркви свеопшту службу, која се најпотпуније открива у служењу Евхаристије. Сагласно учењу прот. Н. Афанасјева, које је потом до протестантских крајности развио свешт. Кочетков, предстојатељу у олтару не саслужују само свештена лица, него и сви верни (тј. мирјани - "пуноправни чланови Цркве" свешт. Кочеткова). Отуда – недопустивост одвајања било каквих "тајних" молитава од молитава мирјана-”свештеника”, необавезност исповести пред причешћем, и сувишност иконостаса који недемократски дели једно свештенство, које је код престола у олтару, од другог “свештенства”, које није код престола: свуда се мора сачувати равноправност за коју је присуство хијерархије, иконостаса, ”тајних” молитви итд. недопустиво, јер је недемократско!

Последицом таквог јеретичког тумачења поруке ап. Петра јавља се учење да без служења мирјана - "пуноправних чланова Цркве" свештеника Кочеткова – литургија нема пуну вредност. Отуда – причешћивање мирјана на свакој литургији једнако са свештенством, гласно читање мирјанима тајних свештеничких, и евхаристијских молитава на руском језику, ретка исповест, итд.

Како то парохијани о. Г. Кочеткова објашњавају, "ми можемо (!) да препоручимо свештенству да служи литургију, и тада ми мирјани само стојимо и молимо се. Но, уколико ми не препоручимо (!) свештенству да служи, онда ми саслужујемо литургију заједно са свештеницима.” Отуда читање свих тајних евхаристијских молитава мирјанима – саслужитељима заједнице свештеника Кочеткова.

Може бити да су у древној Цркви верни на литургији понављали речи свештенослужитеља (епископа), али данас, после много векова, то просто личи на пародију и профанацију литургије.

Свештеник Георгиј Кочетков сматра да се “од хришћанина одувек захтевало да се причешћује на свакој литургији" (Православна заједница. 1991. Бр. 2. С. 28 ). Према том учењу, нико "у Цркви нема права да себе одлучи од причешћа, јер то означава одлучење од Цркве", и зато је потребно све који се не причешћују истерати из храма пре литургије верних ("Братство у Православљу". Зборник материјала годишњих сусрета Преображењског братства. С. 42).

Но, ево шта о томе пише светитељ Теофан Затворник: "Буди, што чешће можеш, на жртви овој [Светој Евхаристији] и држи то заједништво, али не с испитивањем, већ са скрушеношћу и плачем" (Писма разним особама о разним питањима вере и живота. М.1892. с. 238). А такође: "На Литургији се не причешћују сви и не увек, већ се жртва приноси од свих и за све. Сви су према томе дужни да учествују у њој... Живо созерцање овог тајинства силно оживљава и подиже дух" (Пут ка спасењу.т. III., 1899. с. 263).

Члан "породичне заједнице" о. Г. Кочеткова "може добити благослов за редовно причешћивање без исповести на свакој Литургији …" ("Православна заједница". 1992, Бр. 3. стр. 33).

Таква пракса представља радикално одступање од духовне традиције Руске Православне цркве. У молитви пред Свето Причешће, коју су написали свети Оци, каже се: “Човече, желећи да једеш тело Господње, приступи са страхом, да се не опечеш, јер је огањ“. И апостол Павле нас упозорава: "Стога ко недостојно једе хлеб или пије чашу Господњу, огрешиће се о Тело и Крв Господњу… јер ко једе и пије, а не прави разлику између Тела Господњег и другог јела, себи на суд једе и пије. Због тога су многи слаби и болесни међу вама, и доста их је умрло." (1 Кор. 11, 27, 29-30).

Свештеник В. Лапшин преко радија "Софија" поучава своју радиопаству како православни треба да се причешћују: "Уколико се човек причешћује једном недељно, он пола недеље тежи ка причешћу, припрема се за причешће, а после причешћа пола недеље живи тим причешћем, то јест осећањем Евхаристије. И на тај начин цео живот човека мора бити евхаристичан, цео живот мора бити прожет том Евхаристијом. Уколико причешће једном недељно не омогући такав живот, онда се треба причешћивати два пута недељно, три пута недељно... Западни хришћани то данас веома добро разумеју. Ето, знам да се у Пољској, у многим градовима, у многим парохијама људи причешћују сваког дана: тамо миса почиње у 7 ујутру и људи просто сваког дана устану рано и пре посла оду на мису, причесте се светим Христовим Тајнама, а после тога иду на посао, после тога они живе ту Евхаристију током дана, и спремају се за Евхаристију наредног дана" (14.01.2007).

Овде православни свештеник пропагира чисту латинску духовну прелест на коју нас строго упозоравају свети Оци. И још узима за пример пољске католике који узимају облатну на путу на посао, без икакве побожности. Да се уплашимо таквог чудног “благочешћа”!

Остаје само да савремене проповеднике повратка литургијској пракси древне Цркве, московске свештенике-неообновљенце Владимира Лапшина и Георгија Кочеткова, подсетимо да је враћање древној литургијској пракси била прва новотарија "Савеза црквеног препорода" обновљенског епископа Антонина (Грановског) 1923. год. По признању самог Антонина, та новотарија ”непријатељски је дочекана од поповства” (друга Антонинова новотарија била је прелазак богослужења на руски језик. ”Поповство се држи црквенословенског језика као за средство робовласничког командовања умовима верујућих” – речено је у резолуцији "Савеза црквеног препорода” 1924. год. На Антониновој литургији Престо је изнет из олтара на сред храма, и сви присутни су наглас читали евхаристијске молитве) [4].

Зашто савремени необновљенци не би у својој тежњи ка "повратку" литургијској пракси древне Цркве ишли до краја: на пример, на литургији давали својој духовној деци Свето Тело Христово право у руке, а не помоћу кашичице у уста, како је то св. Јован Златоусти увео у праксу Цркве већ прилично касно у IV веку (Антонин Грановски давао је мирјанима Свето Тело Христово машицама за шећер у руке; при томе је Антонин објашњавао такав “повратак древној литургијској пракси” “хигијенским разлозима”). Такође ћемо их подсетити да је један од основних захтева реформе традиционалног православног богослужења код обновљенаца револуционарне епохе био укидање исповести пред Причешћем, која је сматрана неприличном за наступајућу "светлу епоху до тад незнаних политичких и религиозних слобода", "средњевековним насиљем над савешћу човека". Осим тога, први хришћани су проповедали у синагогама, тако да свештеник Владимир Лапшин не мора да одбацује древну апостолску праксу - недалеко од његовог храма налази се хасидска синагога. Tамо ће, може бити, с огромном радошћу дочекати прогресивног баћушку и срдачно примити његову пламену проповед о хришћанској љубави и слободи у Христу!

Што се тиче данашње обновљенске праксе пречестог причешћивања, Свјатејши Патријарх Московски и целе Русије Алексије II на годишњем епархијском сабрању у Москви, 5. децембра 2006. године, изразио је озбиљну забринутост поводом ових литургијских новотарија: "На жалост, неопходно је признати да се данашње црквене заједнице веома разликују од древног идеала, чак и оне које му искрено теже. Не видећи прави разлог за савремени беспоредак, неки пастири и њихова паства сматрају да се све може исправити спољашњим, формалним изменама поретка црквеног живота. На пример, служењем на руском језику, обавезним причешћивањем читаве парохије сваке недеље или на свакој Литургији, укидањем традиционалне у нашој Цркви обавезне исповести пред Причешћем, итд.”

Ове значајне речи Првосветитеља наше Цркве најтачније и најкраће формулишу основну идеју изложену у овом чланку. Било би могуће и ограничити се на те мудре и крајње актуелне речи Свјатејшег. Међутим, савремени литургијски модернизам пустио је тако дубок корен у Руској Цркви да нам предстоји да се осврнемо на још неке његове појаве.


Протопрезвитер Александар Шмеман

Значајан допринос модернистичкој идеји веома честог причешћивања мирјана Светим Тајнама, заједно са делима прот. Н. Афанасјева, дао је својим радовима протопрезвитер Александар Шмеман (+1983), посебно у књигама " Евхаристија. Тајинство Царства Божијег" и "Увод у литургијско богословље", у којима се залаже за повратак на литургијску једноставност апостолског доба, позива на приступање Светој Чаши без икакве припреме: јер за то није потребан никакав труд очишћења душе.

Замислите: еминентни професор-протопрезвитер седи за писаћим столом са цигаретом у устима и пише поглавље своје књиге о неопходности причешћивања свих, без икаквих ограничења, на свакој литургији. Да ли је могуће веровати тој књизи прожетој дуванским димом, посвећеној светом Тајинству Евхаристије? У вези с тим навешћемо неке карактеристичне мисли о. Александра Шмемана и његових недавно објављених “Дневника. 1973-1983 " (М, 2005).

У прот. А. Шмеману осећање црквености потпуно је атрофирало, а он чак и не крије свој презир према Православној Цркви којој је на жалост имао част да припада: "Ја не волим, ја не могу да волим Православну Цркву... бапску побожност ... Сви ти дани – задовољства због зимских олимпијских игара у Инзбруку на телевизији " (Дневници, стр. 248-249). А ево још одломака из његових дневника: "лаж, фалсификат, јефтиноћа овог самодовољног, тупог, сентименталног "руског Православља " …Бескрајно сам уморан од читавог тог “православизма”, од читаве те гужве са Византијом, Русијом, начином живота, духовношћу, Црквом, побожношћу …" (стр. 331). "Ја … све више и више осећам да не волим Византију, Древну Рус, Атос, то јест, све то што је за свакога - синоним за Православље … Једино могу самоме себи да признам да је моје интересовање за Православље обрнуто пропорционално интересовању – и то страсном! – за православне" (стр. 237). "Како сам уморан од своје професије …Такво константно осећање лажи, осећање да играш неку улогу. Као и да је немогуће ослободити се те улоге." (стр. 17). Није ли, у том случају, прот. А. Шмеман морао на време да промени “професију”, када га је толико притискала?

Ево још неколико неуобичајених изјава протопрезвитера, толико обожаваног од стране савремених либерала у Православљу, уморног од своје “професије”: "Отуђење које осећам у односу на све што је типично руско: "пријатан" храм, руска побожност, у којој ме је увек чудила нека глупа самодовољност … " (стр. 215). "Духовност","црквеност" – какви су то нејасни а према томе и опасни појмови" (стр. 73). "Разговори… о тој "црквености" на коју имам алергију и коју сада испитујем из све снаге… Болесна религиозност. И сва та бежања – ко у Византију, ко у "Добротољубље", ко на острво Патмос, ко у иконе" (стр. 48 ). И још један цитат: "Сву ту усхићену празну буку око "духовности", "умног делања", "Православља”, " паламизма", сву религијску игру, започету у самом богословљу – прати тренутак када све то једноставно постаје тешко униније." (стр. 218).

Нападајући константно Типик, на који се, по мишљењу протестантизованог протопрезвитера Шмемана, и своди сва "духовност" Православне Цркве, о. Александар показује у својим “Дневницима” скандалозно непознавање богослужбеног Устава. У "Дневницима" читамо: "Среда, 27. фебруар 1974. (Прва седмица Великог поста. – прим.аут.) Јуче је у цркви на јутрењу певан читав други део канона Андреја Критског. И још једном ме је поразио контраст између те божанствено-величанствене поезије... и византијских тропара са својом платоничком усредсређеношћу на “душе моја”, с потпуном неосетљивошћу према историји као Божанственом ”театру” ”. Сасвим је незамисливо да тада у Совјетском савезу један православни свештеник не разликује јутрење од великог повечерја, када се у првој седмици Великог поста чита покајни канон Андреја Критског. А и сам канон Андреја Критског представља за прот. А. Шмемана "крајње реторско дело" (стр. 80), прожето "застарелим византизмом " (стр.257), "страним савременом човеку" (стр. 616).

Из "Дневника" се јасно види да пост (био то Велики или Божићни) за оца Александра не означава апсолутно никакав лични аскетизам: стални оброци у разним ресторанима, "пријатне вечере" са свим новим емигрантима трећег таласа пристиглим у Америку. Још један цитат из "Дневника": "Петак, 29. новембра 1974. (Божићни пост. – прим. аут.) … Необичан дан! У почетку тиха, "лагана "служба Божија … увече - ћуретина … Чиста срећа, пуноћа живота …" (стр. 132). Објашњење зашто скоро свака страница "Дневника" садржи непрестане оптужбе на рачун православне духовности веома је просто и искрено: "Ја сам готово сасвим престао са молитвом, мој "духовни живот" – у смислу "подвига", "правила", сваког "умног делања", свега онога што стално говоре око мене, - јесте нула" (стр.629). Ето шта је, изгледа, узрок раздражености о. протопрезвитера због православне духовности. Он је, вероватно, хтео да прилагоди Православље свом световном начину живота, апсолутно лишеном и најмањег вида духовног делања, то јест, без молитве и поста. А при одсуству и најмањег напора у духовном животу, аскетизам и црквеност других људи неизбежно доводе до раздражљивости, гунђања, те о. Александар објављује "шизофренију" Православља. Све ово гунђање на Православну Цркву води ка потпуном губитку осећаја пастирске одговорности за судбину своје духовне деце и Цркве у целини.

Постоје сведочанства да је о. Александар, вероватно уморан од богослужења, излазио за време шестопсалмија у порту да попуши цигарету (према његовом сопственом признању, пушио је две кутије цигарета дневно - стр.422). Стално читање, чак и у току Страсне седмице, безбожних светских, најчешће француских списатеља, а ниједне православне књиге, помиње се у свим дневничким записима од 1973 до1983! Истине ради, постоји неколико оваквих записа: "Субота, 14. мај 1977. Касно увече, читао сам у кревету, наиме – прелиставао валаамски зборник о Исусовој молитви. Чудно осећање – као да читам о било којој другој религији …То исто осећање доживео сам, сећам се, док сам читао књигу о о. А. Мечеву" (стр.374). Или: "Среда, 30. септембар 1981… Читао сам, бацио поглед на књигу епископа Игњатија Брјанчанинова о смрти. Како је могуће писати такве књиге? Како је могуће веровати у све то?" (стр. 587). Заиста, дневник америчког протестанта у православној одежди.

Позивамо православну браћу и сестре! Читајте богонадахнуте светитеље Игњатија и Теофана, а не новог "учитеља" Цркве – ултралибералног пастира емиграната-дисидената прот. А. Шмемана, образованог у традицијама страним руској побожности, који позива у својим делима, а која се данас деле у неким храмовима, не само на причешћивање на свакој литургији већ и на борбу против "све веће православне шизофреније" (стр. 208).


Одговори дискутантима

Да размотримо сада зашто је за савремене обновљенце пост пред причешће немогућ: због наводног кршења 64-тог Апостолског правила и 18-тог правила Гангрског сабора, који забрањују пост у суботу и недељу. Савремени обновљенци тумаче канонска правила исто као што протестанти тумаче Свето Писмо. Њих уопште не занима како су та правила протумачили ауторитативни канонисти (нпр. Теодор Валсамон, Никодим (Милаш), итд.), већ их они сами тумаче, извлаче поједине цитате, не доводећи их у везу с општим контекстом, историзмом и основним одређењем датог канонског правила. С таквим приступом тумачењу канона могуће је доказати или оповргнути сваку и најлуђу идеју која погодује реформаторском циљу. И заиста, 64-то Апостолско правило и 18-то правило Гангрског сабора забрањују пост у суботу и недељу (осим Велике Суботе). Али појам "поста" у древно време имао је мало другачије значење него данас. У првим вековима хришћанства реч "пост" подразумевала је опште уздржање од сваке хране. Древни монаси-отшелници, да не би нарушили правило Цркве по овом питању, узимали су помало урми да ти дани не би били посни. Тако и Типик у 48-ој глави (25. децембар, 2.) указује на престанак поста на Бадњи дан, уколико пада у суботу или недељу. Али се разрешава на мало хлеба и вина, опет да ти дани (субота и недеља) не би били посни. Но, све то не значи разрешење на месо и млеко, како неки погрешно тумаче та правила. Данашње значење речи "пост" подразумева уздржавање од мрсне хране (месо, млеко, понекад и риба), али не и потпуно уздржавање од хране као у древна времена. Ово поређење јасно сведочи колико се у аскетском погледу савремени хришћани разликују од древних.

Савремени обновљенци, у жељи да оправдају своју праксу причешћивања мирјана на свакој литургији, такође потпуно изврћу смисао 80-ог правила VI Васељенског сабора (Трулског), које говори о удаљавању мирјанина од црквеног општења уколико без оправданог разлога кроз три седмице ("у три недељна дана") не дође у цркву. Исто говори и 11-то правило Сардикијског сабора: ко "у три недељна дана не дође на сабрање, нека буде уклоњен од црквеног општења". У тим правилима нема ни помена о причешћивању! Тако тумачи та правила и познати канониста епископ Никодим (Милаш): непосећивање цркве у току три узастопне недеље без оправданог разлога, а не непричешћивање.

Понекад се од савремених обновљенских "познавалаца" канонског права може чути питање: а где у светим канонима стоји да се не треба причешћивати чешће од једном недељно? На то питање одговорићемо контрапитањем: а где у канонима стоји забрана да се причешћујемо чешће од једном дневно или неколико пута на дан? Немогуће је одвајати каноне од живота Цркве и доводити их до апсурда.

Многи неофити постављају питање: "Зашто служећи свештеници могу да се причешћују на свакој литургији без исповести, а мирјани не могу?" За разлику од свештеника, мирјани немају исцељујућу благодат свештенства, предату приликом рукуположења од епископа. Службена обавеза епископа, свештеника и ђакона апсолутно се не односи на мирјане и обичне монахе. У тајинству хиротоније, као што смо управо поменули, свештенослужитељи примају посебан дар благодати служења Жртвенику Господњем. И зато оно што је дозвољено свештенослужитељу може бити изузетно опасно, како у духовном тако и у физичком погледу, за обичног мирјанина незаштићеног свештеничком благодаћу. На пример, мирјанину који се налази у олтару, строго је забрањено да дотакне свети Престо, Свету Чашу (осим целивања доњег краја за време причешћивања), и због тога сматрамо крајње душепогубним читање мирјанима тајних свештених молитава из Служебника у време евхаристијског Канона, што се практикује у обновљенским заједницама свештеника Г. Кочеткова и В. Лапшина у Москви.

Дакле, брисање границе између свештенства и мирјана представља чисти протестантизам.

Одвајање свештенства (клирика) од мирјана (лаика) присутно је и у Старом и у Новом Завету. Потврда тога јесте – постојање самог посвећења свештенослужитеља (у хришћанској Цркви – тајна хиротоније). А сваки покушај мирјана да безаконо присвоје права свештенства, увек је имао тужан крај.

Опоменимо се како је у Старом Завету Господ посрамио и казнио Кореја и његове дрске истомишљенике, који се усудише да устану на Мојсија и Арона: "Доста нек вам је; сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим? Кад то чу Мојсије, паде ничице. Потом рече Кореју и свој дружини његовој говорећи: сјутра ће показати Господ ко је његов, и ко је свет.”; и посрами Господ све који су се усудише да безаконо траже старозаветно свештенство, страшно их казнивши (4 Мојс.16, 3-5). Ето очигледног примера "старозаветне кочетковштине".

Подсетимо се такође тужног примера Озије, у кога се понесе срце, те се поквари, (2 Днев. 26,16). Једном је Озија ушао у храм, да пали тамјан Господу на кадионом олтару. Свештеник Азарија и с њим 80 свештеника Господњих бранише то Озији, рекавши му да је кађење Господу – дело свештеника, посвећених за приношење кађења, и молише га да изађе из светилишта. Но, Озија се разгневи на свештенике и не даде кадионицу. За ту непослушност би кажњен губом на челу која му изађе пред лицима свештеника. И губа остаде на њему до смрти. Поменимо и какву је судбину имао Уза (1 Днев. 13, 9-10), који се једва дотакао Ковчега завета, да га придржи да не падне, а Бог га је за то казнио тренутном смрћу.


Кољивари и њихови следбеници

У жељи да оправдају своја обновљенска настојања, ревнитељи причешћивања на свакој литургији радо се позивају на књигу св. Никодима Светогорца (+1809) "Невидљива борба", као и на књигу "О редовном (честом) причешћивању Божанственим Тајнама". Одговорићемо овим ревнитељима да је св. Никодим Светогорац са књигом "Невидљива борба" тек индиректно повезан, то јест, он није њен непосредни аутор. На насловној страни књиге пише: НЕВИДЉИВА БОРБА. Блаженој успомени старца Никодима Светогорца. На следећој страни сазнајемо: "У оригиналу ове књиге, у њеном заглављу помиње се да је књигу написао неко други, неки мудри човек, а да ју је старац Никодим само прегледао, исправио, допунио и обогатио белешкама и изрекама светих Отаца, подвижника. Према томе, старцу Никодиму она више припада по духу него по слову …". У основи књиге лежи трактат католичког монаха театинца Лоренца Скуполија (1530-1610). Управо из његовог трактата "Combattimento Spirituale" настала су поглавља о честом причешћивању у књизи "Невидљива борба". Што се тиче књиге "О редовном причешћивању…", коју је св. Никодим Светогорац написао заједно са св. Макаријем Коринтским (+1795), њену основу чине идеје католичког аутора Мигуела де Молине (1640-1696). Уопштено говорећи, св. Никодим Светогорац је веома благонаклоно гледао на римокатоличке ауторе: још једна књига св. Никодима - "Духовне вежбе" била је прерада књиге "Esercizi Spirituale" језуите Ђованија П. Пинамонтија (1632-1703). Тако да када говоримо о књигама "Невидљива борба", "О редовном причешћивању ...”, увек треба имати у виду католички подтекст ових дела. Ни сам св. Никодим то није крио, указујући у поднасловима да се ослањао на друге ауторе.

Св. Никодим Светогорац био је један од вођа тзв. кољиварског покрета, пониклог на Светој Гори Атонској у другој половини XVIII века. Поменута књига "О редовном причешћивању… ", коју су написали св. Никодим и св. Макарије, извршила је огроман утицај на покрет кољивара.

Дакле, покрет кољивара, који се залагао за често причешћивање, ослањао се на дела св. Никодима, који је питање честог причешћивања решавао коришћењем католичких извора.

У то време, не само на Атосу, него и на целом православном Истоку, хришћани су се причешћивали неколико пута годишње (2-3 пута). А већ у другој половини XVIII века на Атосу се развио жесток спор о томе колико често се треба причешћивати Светим Христовим Тајнама. Једни су сматрали да Светом Причешћу треба приступати на свакој литургији, док су се други држали становишта да се треба причешћивати само неколико пута у години.

Кољивари су већином били присталице честог причешћивања. Године 1775, Васељенски патријарх Теодосије покушао је да измири сукобљене стране. Написао је монасима на Атосу да су се први хришћани причешћивали сваке недеље, а након тога сваких 40 дана, и саветовао да свако поступа по својој савести и по мери своје припремљености. Међутим, та посланица није окончала спор који се продужио до почетка XIX века. Потом је 1819. године Васељенски патријарх Григориј V писао атонским монасима да причешћивању треба приступити не у одређеном временском интервалу, него у тренутку када човек осети да је спреман, после исповести и неопходних припрема.

На крају су се кољивари, удаљени са Свете Горе, разишли по читавој Грчкој, где су се под утицајем њихових проповеди, као и књига св. Никодима Светогорца и св. Макарија Коринтског, ове идеје веома прошириле а пракса причешћивања мирјана Светим Тајнама нагло изменила у корист веће учесталости. Ако се крајем XVIII века у Грчкој приступало причешћивању 2-4 пута годишње, то се већ средином XIX века, како сведочи светитељ Теофан Затворник, који је провео неколико година у Константинопољу, "на Истоку хришћани често причешћују, не само у време великих постова, него и ван њих".

Када се данас присталице пречестог причешћивања позивају на кољиварски покрет XVIII века, они заборављају да је апсолутно недопустиво механички преносити чисту монашку праксу на савремени парохијски живот и захтевати од садашњих мирјана строго аскетски и созерцатељни начин живљења исихаста-кољивара на Атосу. Поменућемо још једном да је и на Атосу у то време било противника (и то не мали број) пречестог причешћивања. Ни у ком случају не желећи да осудимо евхаристијску праксу светогорских кољивара (која је била чисто монашка), сматрамо да је неопходно истаћи да питање које има толико велику важност за духовни живот човека, као што је учесталост примања Светих Христових Тајни, захтева строго индивидуални приступ, јер што је на корист и спасење једноме, за другог може бити погубно, и зато се не може установити као општеобавезно правило.

Напоменућемо такође да је св. Теофан Затворник, чије смо мишљење о учесталости причешћивања мирјана већ навели, био веома добро упознат с покретом кољивара на Светој Гори и да је превео на руски језик како Добротољубље тако и ”Невидљиву борбу” Никодима Светогорца – једног од главних надахнитеља кољиварског покрета.

* * *

Још један апологета пречестог причешћивања – неокољивар јеромонах Николај (Генералов), житељ Свето-Пантелејмоновог манастира на Атосу, тврди следеће: "Први хришћани били су истински хришћани, јер су се често причешћивали". Овде се о. Николај у свом неокољиварском мудровању потпуно уподобљава неообновљенским мудровањима свештеника Кочеткова, који дели све хришћане на ”пуноправне” и “непуноправне” чланове Цркве. С тим што о. Николај дели хришћане на "истинске" и "неистинске". У ове последње он убраја велике стубове Руског Православља, из чијих дела смо већ навели цитате. Рећи ћемо још и то да се у казивањима јеромонаха Николаја (Генералова), која се могу чути по читавој Русији са аудиокасета, не каже ни речи о чувању благодати после причешћа као ни о припреми за причешће. Јеромонах Николај (Генералов) тврди да причешћивање на свакој литургији неизоставно побољшава моралност хришћана. Колико пречесто причешћивање утиче на побољшање моралности можемо видети на овом примеру. 29. јуна 1997. године, у олтару московског храма Успења Пресвете Богородице активисти кочетковске заједнице за време литургије извршили су физичко насиље над служећим свештеником, који је по указу о. Кочеткова затим отправљен у болницу за ментално оболеле. Упркос трагедији у олтару храма, чланови заједнице свештеника Кочеткова, сви до једног, заједно са онима који су извршили злочин, причестили су се Светим Тајнама без трунке кајања.

Навешћемо у закључку још једну изјаву о. Николаја (Генералова): "Причешћуј се сваког дана, ако имаш чисту савест". Међутим, осећај "чистоте савести" веома је субјективан. Иако код појединаца савест може бити ”спаљена”, они ће, сматрајући себе чистим од грехова, без страха Божијег и без расуђивања приступити Светој Чаши, причестивши се тако на суд и на осуду. Истинска чистота савести, или чистота срца – то је стање светости коме стреми само хришћански подвижник.

Према томе, велику одговорност сносе они свештеници који не упозоравају своју паству на духовну прелест, неретко повезану са честим причешћивањем, који дају благослов за причешћивање читаве заједнице на свакој литургији (или сваке недеље), не водећи рачуна о разликама у индивидуалном карактеру и побожности својих парохијана. Тежња ка честом причешћивању без побољшања моралности равна је жељи да се прими награда без труда, да се понесу венци победе без борбе са својим страстима. Зар то није директан пут ка духовној прелести? Зар то није самопотврђивање у замишљеној духовној супериорности над другима?


Црква се развија кроз историју

Да поновимо још једном: литургијска пракса првих векова била је повезана с неупоредиво вишим моралом хришћана тог времена, и стога се она не може аутоматски преносити у све наредне векове. Црква – то је богочовечански организам који се развија кроз историју. Навешћемо следећу аналогију. Малој деци потребна је храна много пута у току дана, а одраслима обично три пута на дан. Уколико би одрастао човек, желећи да постане сличан бебама, узимао храну безмало сваког часа, несумњиво би врло брзо оболео од прекомерне тежине или дијабетеса. Према томе пракса причешћивања у древној цркви не може се непромишљено преносити у наше време.

Недавно се на једном од интернет-сајтова развила дискусија о томе колико често данашњи православни верници треба да се причешћују. Навешћемо мишљење једног од учесника дискусије, прот. Андреја Правдољубова, које се у потпуности подудара са мишљењем аутора овог чланка: "Сматрам да су св. Филарет Московски и св. Теофан Вишенски познавали дела св. Јована Златоустог када су писали "једном месечно" и "не треба учестати". Ради се о црквеној пракси наших дедова и прадедова која се у наше време мења. Старац Варсануфије Оптински, сазнавши да је прав. Јован Кронштатски благословио да се причести човек који није постио (пре тога јео је месо), рекао је: "Да, о. Јован био је велики молитвеник, подвижник који је имао велику слободу пред Богом; он је могао у Господа затражити и измолити све, а ја, грешни човек, немам такву слободу, и зато се не усуђујем да дозволим да се у манастиру наруши устав за мирјане" … Позив св. Јована Златоустог: "Хришћанине, живи тако да свакога дана заслужиш примање Христа Исуса", по мом мишљењу, сродан је позиву Спаситеља: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески " (Мт. 5, 48 ) … Раније сам лако допуштао примање Светих Тајни, најчешће двапут месечно. Такву одлуку донео је савет стараца на предлог о. Јована (Крестјанкина) у Псково-Печерском манастиру. Но, увидевши како су данас упорни позиви на превазилажење "шизофреније" наше Мајке-Цркве, "вратио сам се " Катихизису и правилу "једанпут месечно" … За многе почетнике од великог је значаја какве се књиге данас издају, шта се објављује у православној периодици, каква је данас пракса у овом или оном крају (чак и да ли је та пракса уведена пре годину дана). Невоља је ако човек који се свакодневно причешћује сматра да живи као прав. Јован Кронштатски или хришћанин апостолског времена. Или ако то сматра духовник који му даје благослов… Данас се мења црквена пракса наших отаца, дедова, прадедова. Ово говорим као свештеник, у крајњој мери, пете генерације, који служи у обновљеном храму, где је пре мене служио мој прадеда, стрељан за веру 1937. године. Нама (Руској Цркви) остаје да то ЧУВАМО. Зашто су за неке данас тако непријатне речи св. Филарета: "Они (који се не причешћују) могу и треба да учествују на Литургији молитвом, вером и нарочито сталним помињањем Господа нашега Исуса Христа, Који нам је казао да све чинимо за Његов спомен (Лк. 22,19)" (Подробни хришћански катихизис, "О причешћивању", питање 341)? А Катихизис – то није проповед, где су могуће хиперболе и томе слично, већ књига у којој је изложено учење о хришћанској вери… У предреволуционарним годинама свештенство се (условно) делило на "прогресивно" и "филаретовско", према коме се "прогресивно" односило с гнушањем и снисходљивошћу. Наравно, даље судбине прогресиваца биле су различите, али је заправо то окружење дало највише реформатора-обновљенаца". О. Андреј затим прелази на савремене обновљенце: "Једни не желе да поштују супружанско уздржавање пред причешће, други – пост. Трећи вам кажу да је правило пред Свето Причешће "последњи слој", четврти позивају на причешћивање после јела, као што су то чинили Христос и Апостоли, пети пак траже да се Престо стави на сред храма и тако даље".

У тој интернет-полемици наилазимо такође на веома оригиналну мисао – позивање на "повратак нормама Древне Цркве" а самим тим на одрицање читаве касније богослужбене праксе: "То је – обновљенство и модернизам. Уколико одбаците касније слојеве, ви одбацујете благодатну кору црквеног храста, огуливши га за љубав ваше представе о младом дрвету. Ви се можете оправдавати чиме вам драго, али то дело има антицрквени карактер. Јер је та кора – плод благодатног дејства Светога Духа, Који стално пребива у Цркви, и није се одвојио од ње у папирусе апостолског века… ".

Зато је сваки позив на повратак првохришћанској пракси у односу на евхаристијску дисциплину нешто друго, а у суштини неверовање у 9-и члан Символа Вере "О једној, светој, саборној и апостолској Цркви". Неверовање да и у наше време Црквом руководи Дух Свети као и у апостолско време или у првим вековима. Према томе, сакраментална пракса Синодалног периода (норма утврђена у Катихизису св. Филарета) не може се сматрати "инфериорном" у поређењу са, на пример, древноапостолском, јер такве тврдње нису ништа друго до хула на Духа Светога, Који вечно пребива у Цркви Христовој. Синодални период је несумњиво имао своје негативне стране: Црква је била лишена канонски изабраног патријарха и по многим питањима свог унутрашњег живота била је приморана да трпи антиканоничка мешања световне власти, све до смењивања непожељних архијереја. Но, да поновимо још једном: сакраментална пракса Цркве не може да изазива никакве сумње, јер су и поред тога цео Синодални период обележили многи свети подвижници (на пример, преп. Серафим Саровски, велики Оптински старци). А потом је управо из Синодалног периода израстао "плод светлог спаситељског сејања" – руски новомученици и исповедници.


XX век: модернизам и обновљенство

Сада ћемо покушати да одговоримо на најважније питање: зашто се у Руској Православној Цркви у XX веку тако нагло изменио однос према пракси причешћивања мирјана: од умереног – до пречестог?

Изнећемо нашу претпоставку. Као што смо већ казали, у Грчкој, а и на читавом православном Истоку, као последица проповеди кољивара и распрострањености кољиварске литературе, мирјани су прешли на праксу честог причешћивања. Те идеје и књиге постепено су дошле и у Русију. На почетку тзв. перестројке, с уклањањем "гвоздене завесе", свештенство и мирјани Руске Православне Цркве добили су могућност да слободно и масовно путују на Атос, у Грчку, Финску, [5] и тако се ненадано сусрели с различитом праксом приступања мирјана Светој Чаши: исповест пред причешће није била обавезна док је, насупрот многовековној благочестивој руској традицији, у неким храмовима причешћивању приступано знатно чешће него у Русији. Поједини свештенослужитељи, посетивши по први пут иностранство, почели су активно да проповедају ту либералнију литургијску праксу у својим парохијама, понекад позивајући верне да се причесте на свакој служби, иако се у Грчкој, на Кипру и другим православним земљама мирјани не причешћују сваке недеље.

У исто време у Русији, после 70 година, у отвореним православним књижарама почела су да се продају преведена на руски језик дела америчког протопрезвитера Александра Шмемана, као и либералних богослова Свето-Сергијевског богословског института у Паризу, која су позивала на неки, за традиционалну руску свест не сасвим разумљив “евхаристијски препород”, заправо – на причешћивање на свакој литургији без претходне исповести. Људи који су тек ушли у Цркву, са својим неофитским знањем и без дара разликовања духова, прихватили су ту америчко-париску "богословско-литургијску пепси-колу" као неку хришћанску истину, у последњој инстанци, као аутентичну православну духовност откривену у епохи "гласности", коју су у Русији "продани епископи-кагебеовци" намерно скривали од црквених људи.

* * *

Било би крајње погрешно потцењивати утицај обновљенског фактора у модернизацији литургијског живота Руске Православне Цркве. Подсетићемо да се црквени модернизам, или обновљенство, појавио почетком XX века, али није нестао током 20-30-их година прошлог века, иако је прерпео велики пораз, заувек окаљан сарадњом са црвеним комесарима и репресијама против контрареволуционарног православног свештенства. До средине 40-их година већи део обновљенских архијереја и свештеника, које талас бољшевичког терора, за разлику од православног свештенства, скоро да није ни окрзнуо, принео је покајање и присајединио се Патријаршијској Цркви. То је било време окончања Великог отаџбинског рата и време препорода Руске Цркве после две и по деценије крвавих прогона. Обновљена је Патријаршија, почели су да се отварају храмови, манастири, духовне семинарије... У то време – време црквеног расула – недостајали су свештеници, архијереји, од којих су многи страдали у логорима, недостајали су предавачи у тек отвореним духовним школама. Због тога је као предаваче на катедрама, у парохијама и семинаријама било неопходно послати свештенослужитеље и професоре, који су ширили реформаторске идеје и који су раније били у обновљенском расколу. [6].

Тако се обновљенство, рекло би се једном заувек одбачено, заправо растворило у окружењу православног свештенства и мирјана, и почело изнутра да неприметно утиче на верујуће, у првом реду – на ученике тек отворених духовних школа. Постепено је настајала невелика плејада будућих пастира, симпатизера црквеног реформаторства, наклоњених поновној критичкој оцени Светог Предања и светоотачког разумевања духовног живота у Православљу, који су пропагирали идеје литургијског модернизма таквих делатника обновљенства као што су Веденски, Грановски, Красницки, Бојарски, Титлинов и др.

Током 60-их година учешће наше Цркве у екуменистичком покрету створило је хранљиву подлогу за развој сличних идеја. Поједини православни богослови, заражени духом протестантизма и секуларизма на екуменистичким сусретима, развили су ново модернистичко-екуменистичко богословље, које одриче светоотачку традицију као ”средњевековну и застарелу у наше дане”, изврће православну еклисиологију о Једној Цркви и подрива њене границе.

Под утицајем западних идеја "ађорнамента" (итал. aggiornamento — обновљење, прим.прев.), прихваћеног од стране католичке цркве на Другом ватиканском сабору 1962-1965, који има за циљ прилагођавање Цркве савременом обезбоженом и секуларизованом свету, обновљенске идеје, међу њима и оне које припадају литургијској сфери, поново су оживеле у виду псеудоправославних екуменистичких публикација и чланака у званичним црквеним издањима.

На жалост, један од главних проводника новог модернистичког богословља постао је познати екумениста, лењинградски митрополит Никодим (Ротов; +1978) – личност у сваком погледу изузетна и необична, али, на жалост, склон обновљенству и римокатолицизму, који је покушао да идеје "ађорнамента" уведе "с врха" у Руску Православну Цркву. Митрополит Никодим је на страницама "Журнала Московске Патријаршије" (1975, бр. 10, стр. 58 ) предлагао богослужбене реформе, проповедајући у своје време с обновљенцима: богослужења на руском језику и тако даље. Међутим, по признању самог митрополита Никодима, "наш ађорнаменто" (!) – увођење руског језика у богослужење - "сама по себи дивна идеја била је дискредитована од стране расколника-обновљенаца" (стр. 59).

Но, показало се да дух обновљенства ни "доле" није искорењен. На пример, током 60-70-их, као самиздат, а затим прештампани на Западу, почели су да се појављују чланци свештеника Сергија Желудкова (+1984), који је крајем 1920-их студирао на обновљенској Духовној академији у Москви (отвореној 1923. год) и који је посећивао "ново богослужење" обновљенског епископа Антонина (Грановског) у Заиконоспаском манастиру. Чланак о. С. Желудкова "Литургијске белешке" садржи критику литургијске праксе Православне Цркве (оштра критика "застарелог" Типика, предлози за скраћење богослужења и измену његове структуре, увођење инструменталне пратње појања (оргуље), изјаве о негативној улози иконостаса, о супериорности католичког богослужења у поређењу са православним, позиви на слободну "богослужбену креативност", итд.) [7].

Међутим, у то време све те обновљенске идеје и струје нису отворено изношене у Руској Православној Цркви, која је чувала здрав богослужбени конзерватизам. Црквени народ молио се у малобројним храмовима у којима се служила традиционална православна Литургија на уобичајеном црквенословенском језику, а самиздатске обновљенске публикације и екуменистички чланци у ЖМП-у такође су били ретка појава. Истина, током 60-70-их било је појединачних случајева служења Литургије (у потпуности или делимично) на руском језику: у Троицком храму Лењинградске Духовне академије код митрополита Никодима (Ротова), као и у Спасо-Преображенској пустињи код Јелгаве код архимандрита Тавриона (Батозског; +1978), на кога су у годинама његове младости велики утицај извршила обновљенска богослужења епископа Антонина (Грановског) у московском Заиконоспаском манастиру, који је посећивао 1920-те године.

Задржимо се сада мало детаљније на животу и литургијској пракси о. Тавриона, јер савремени обновљенци често спекулишу о његовом имену. Архимандрит Таврион (Батозски), који је много времена провео у затворима и логорима, био је личност благочестива и на неки начин необична. Постоје многа сведочанства о његовој искреној љубави према људима који су долазили к њему. Но, на жалост, упркос високом нивоу духовног живота, архимандрит Таврион био је наклоњен католицизму и обновљенству, што се могло видети и у његовој богослужбеној пракси. О томе су конкретно писали схиархимандрит Јован (Маслов) у свом делу "Глинска пустиња" (М., 1992; 1994), архимандрит Рафаил (Карелин), као и наш журнал "Благодатни огањ" (2002, Бр. 9).

После протеривања о. Тавриона из Глинске пустиње по одлуци Сабора њених стараца 1958. године, због увођења западних католичких обичаја у ову обитељ, прослављену по својим узвишеним православним традицијама, архимандрит Таврион је 1969. године прешао у Спасо-Преображењску пустињу недалеко од Риге код Јелгаве, где је постављен за духовника. У то време пустињу су почели да посећују многи верујући, посебно из Москве. Литургијска пракса о. Тавриона није у потпуности имала карактер традиционалан за Православље: у храму се налазила католичка статуа Срца Исусовог, а богослужења су се вршила делом на руском језику. Према сећањима прот. Валентина Асмуса, "приснопамјатни архимандрит Таврион у пустињи код Риге читао је васкрсне каноне Октоиха у руском преводу Ивана Ловјагина. Овај тачан и добар превод звучао је, авај, веома рогобатно и, упркос намерама о.Тавриона, нимало није био разумљивији од црквенословенског текста” (Богослужбени језик Руске Цркве. Историја. Покушаји реформације. М.,1999. с. 226). Архимандрит Таврион увео је у пустињу свакодневно причешћивање, што је многе (и свештенике и мирјане) веома саблазнило, тим пре што је причешћивао практично сваког дана без исповести и све одреда, понекад чак и инославне. Вративши се у Москву после посете пустињи, многи верујући су покушали да подражавају такву праксу о. Тавриона и причешћивали се на свакој литургији сваког дана, што је изазвало веома тужне последице у духовном и душевном стању код неколико поклоника. Један познати духовник Троице-Сергијеве лавре 1970. године није давао благослов својој духовној деци да одлазе у пустињу код о. Тавриона, а уколико је неко већ одлучио да иде – онда да се ни у ком случају не причешћује код њега.

Што се тиче симпатија према католицизму, оне превасходно проистичу из западноукрајинског порекла о. Тавриона, где је унијатски утицај оставио траг у црквеном животу, пре свега – у обредима, што се још у детињству урезало у његово сећање. Симпатије према обновљенству, као што смо већ поменули, развиле су се код о. Тавриона почетком 1920-их, када је посећивао Заиконоспаски манастир где је служио обновљенски епископ Антонин Грановски. Та реформаторска богослужења еп. Антонина вероватно су оставила дубок утисак на младог о. Тавриона.

Упркос својој литургијској "особености", архимандрит Таврион био је несумњиво добар пастир, а противно православној традицији поступао је, највероватније, по својој простоти или из незнања.


Неообновљенство

Од почетка 1990-их у Москви се појавио покрет неообновљенаца – свештеника-реформатора који су маштали о томе да у пракси оживе идеје постреволуционарног обновљенског покрета. То су биле "интелигентне" и "прогресивне" московске баћушке Александар Борисов и Георгиј Кочетков. При томе су ове баћушке биле ватрене демократе, што је одговарало ситуацији тог времена, посебно – духу борбе са "совковой" московском патријаршијом. У храму у коме је служио свештеник Г. Кочетков, до 1997. године практиковане су све обновљенске новотарије: богослужење на руском језику, причешћивање на свакој литургији, низак, готово непостојећи иконостас. Појављују се штампана издања, у којима одбацивање Светог и црквеног Предања, ревизија богослужбене традиције, као и канонских и катихетских основа Православне Цркве, постају програм "црквене перестројке". Истакнути пример таквих издања представља књига свештеника Александра Борисова "Побелеле њиве", о којој је Свјатејши Патријарх Алексије на епархијском сабрању московског свештенства 1994. године рекао: "Није јасно ко је написао ту књигу: свештеник Александар Борисов или неки протестант... Та књига је – срачунати удар на Православље ".

Своје идеје црквени реформатори из 1990-их пропагирали су и у световним, антиправославно настројеним масмедијима (као што су, на пример, "Црквено-друштвени весник " – додатак "Руској мисли ", "Независимајa Газетa - религија", итд.). Оживљене су скоро све обновљенске трансформације од почетка XX века: прелазак Руске Цркве на нови календар, скраћење богослужења, укидање поста, уклањање иконостаса, причешћивање без претходне исповести, превод богослужења на савремени руски језик... Та добро промишљена револуционарна "перестројка" Цркве требало је да се заврши уништењем Руског Православља. Није без разлога делатност московских неообновљенаца на Западу наишла на сваку могућу подршку. Тако је, на пример, 1995, у самом центру Москве почела са радом прокатоличка радиостаница "Софија", преко које су московски свештеници А. Борисов, Г. Чистјаков, В. Лапшин и др. пропагирали обновљенске, екуменистичке и прокатоличке идеје. Око овог гласника католичке пропаганде окупила се невелика група поборника црквеног "препорода", како су они сами себе називали. У Москви су отворене модернистичко-обновљенске образовне институције: Библијско-богословски институт, Отворени универзитет који је основао прот. А. Мењ, Виша православно-хришћанска школа (сада – Свето-Филаретовски институт), где се изучавају идеје реформације традиционалног Православља. Објављује се одговарајућа литература, спроводе посебни катихетски курсеви, на којима се негује нова хришћанска разноликост, без икаквих представа о многовековној традицији (укључујући и богослужбену) руског Православља.


Криптообновљенство

Приметићемо такође да је у данашње време, после очигледне маргинализације неообновљенства 1990-их и неприхватања таквих идеја од стране црквеног народа, у плану процес прегруписавања и убацивања независних обновљенских образовних делатника у званичне црквене структуре и масмедије. Године 2001, изашла је књига "На путу ка литургијском препороду" протојереја Николаја Балашова, заменика председника Одељења за спољне црквене везе. У овој књизи, издатој уз подршку католичког фонда "Хришћанска Русија", одговорно лице Синодалног одељења индиректно оправдава све литургијске реформе обновљенаца с почетка двадесетог века: на свако питање, било о богослужбеном језику или црквеном календару, прот. Н. Балашов наводи све аргументе реформатора, понекад чак и отворених обновљенских расколника. Уколико о. Н. Балашов у својој књизи објављује и примедбе противника црквене реформације, он јасно показује да не прави разлику међу њима. Циљ овакве књиге – под званичним "плаштом" започети или (продужити?) уништавање традиционалне богослужбене праксе, јесте ограђивање на речима од сваког обновљенства.

Последњих година, упоредо са потпуно компромитованом и маргинализованом групом данашњих поборника црквене "обнове", све гласније се чују свештеници који на речима говоре: "Одричем те се, неообновљенцу Кочетков, и свих дела твојих, и свих идеја твојих, и свег служења твога и све гордости твоје", - док им у пракси не смета да спроводе (само, како то они говоре, без револуционарних метода о. Георгија) све те богослужбене реформе. Тачан назив за овај феномен био би "криптообновљенство".

У појединим московским храмовима ови свештеници – криптообновљенци већ су практично укинули исповест пре веома честог причешћивања својих парохијана, објашњавајући то тиме да их је тешко и немогуће тако често све исповедати, а такође и тежњом да два различита тајинства одвоје једно од другог. У томе се, по мишљењу таквих свештеника, садржи такозвани "евхаристијски препород"(?!). Примитивизам таквог "литургијског богословља" је запањујући. То није евхаристијски препород, већ сама профанација Свете Евхаристије, јер се у том "препороду" пројављује потпуно неразумевање појма греха и покајања. Намеће се логично питање за "препородитеље": уколико допустимо да се Телу и Крви Христовој приступа не очистивши се од грехова у тајинству исповести, зар није апсурдан захтев да се свете Тајне узимају наташте – да се ништа не једе и не пије после поноћи? Зар не би било логичније да се угледамо на нашу "браћу-католике" и скратимо евхаристијски пост на један сат пре причешћа?

Напоменућемо такође да "криптообновљенци" начелно немају ништа против осталих обновљенских реформи, а посебно против постепене русификације црквенословенских богослужбених текстова по узору на дела пререволуционарне синодалне комисије о исправљању богослужбених књига под председништвом архиепископа Финског Сергија (Страгородског). [8].


Закључак

Дакле, у другој половини XX века поједини свештенослужитељи Руске Цркве радикално су изменили став према питању учесталости причешћивања мирјана. Међутим, овде се намеће логично питање: зар су за време више од 900 година постојања и служења руском народу наша Црква и њен саборни црквени разум оличени у њеним најбољим представницима – светима и подвижницима благочешћа – свесно или из "необразованости" водили руски народ у погибељ, забрањујући им да се током многих векова причешћују на свакој литургији, и то још без исповести?

И ево, као што се види, већ у другој половини XX века појавили су се нови "црквени светилници" са својим протестантским идејама "евхаристијског препорода", у првом реду нови "учитељ Цркве" протопрезвитер Александар Шмеман. Они су нам коначно "отворили очи" и указали на литургијско "сиромаштво и шизофренију" вековне традиције Руске Православне Цркве која је, не знајући за књиге прот. Шмемана, таворила у "незнабожачком обредоверју" и свесно водила у погибељ своју милионску паству, присиљавајући је да се исповеда пред свако причешће!

Зар су такви источници Руског Православља, као што су преп. Серафим Саровски, старци Оптинске и Глинске пустиње, светитељи Филарет Московски, Игњатије Брјанчанинов, Теофан Затворник, недавно почивши старац Јован Крестјанкин и садашњи Свјатејши Патријарх Алексије II - неразумни и мањег духовног образовања од протестантских апологета такозваног "евхаристијског препорода"- прот. А. Шмемана, прот. Н. Афанасјева и других либералних идеолога "повратка литургијској пракси ране Цркве", укључујући и духовне наследнике и епигоне обновљенаца с почетка XX века – свештенике Кочеткова и Лапшина?

Обновљенци с почетка XX века, као и њихови савремени следбеници - неообновљенци (овај израз који толико раздражује савремене модернисте, први је употребио Свјатејши Патријарх Алексије на Епархијском сабрању 1993. године, и отада је ова реч брзо ушла у црквену употребу) били су и јесу у суштини рушитељи традиционалне православне црквености, реформатори многовековног литургијског живота Цркве.

Иза сваког њиховог демагошког трабуњања о “повратку древној литургијској пракси”, о ”евхаристијском препороду”, о “отворенијем богослужењу” итд. скрива се проста намера – мутација традиционалног руског Православља у модернистичко неохришћанство, или протестантизам “источног обреда”.

Упркос свим настојањима неообновљенаца да реформишу и обнове наводно "окамењено у Средњем веку", "тамно, глупо и мрачњачко Православље", наша мисија је, као и у сва времена, да истрајемо у очувању црквеног предања, као што су нам заповедили свети Оци и подвижници Православне вере.


Напомене:

1. На пример, истакнути подвижник XX века, игуман Никон (Воробјев) позвао je у Завештању своју духовну децу да се “тврдо држе православне хришћанске вере и да се до смрти труде на спасењу душе кроз испуњавање еванђељских заповести и често (не ређе од једанпут годишње) исповедање грехова и причешћивање” (“Нама је остављено покајање”. М., 1997. С. 414).

2. У савременој католичкој литургијској пракси практично не постоји никакав пост (укључујући и Велики); прописано је само уздржавање од хране један сат пре причешћа, као и незнатна ограничења хране у Пепелницу (почетак Великог поста) и у Велики Петак. Мрсна храна разрешена је током целе године. За савремене обновљенце – присталице посветовњачене Цркве и секуларизованог хришћанства с олакшицама, - ето дивног примера за подражавање.

3. Обновљенци 1920-их оптужили су Патријаршијску ("тихоновску") Цркву за црностотинаштво и борбу с "комунизацијом црквеног начина живота". А данашњи – оптужују Цркву за фашизам и борбу са демократизацијом црквеног живота.

4. Свештеник Александар Борисов у својој књизи ”Побелеле њиве” (М., 1994) пише: “Тада је то изазвало подсмех код црквених снобова. Али може бити да то и није тако смешно? Може бити, доћи ће такво време, када ће и наши потомци бити у недоумици, како се могло десити да су… милиони хришћана током много векова били ограђени иконостасом …Очигледно је да је дошло време да се размисли о томе да ли служење литургије, слично реформисаном служењу епископа Антонина, доприноси потпунијем и свеснијем учешћу свих присутних у храму на Евхаристији" (стр. 175-176). А ево и речи самог реформатора еп. Антонина (Грановског), кога подражава свешт. А. Борисов: “Ево два наша добитка: руски језик и отворени олтар представљају наше две разлике у односу на стари црквени поредак. Они су тако били одвратни Тихону (Свјатејшем Патријарху – прим. аут.), то јест, поповству". Антонин је о себи говорио следеће: "Реформистичка делатност иницијатора Савеза црквеног препорода, епископа Антонина, настала је у време срећног самовлашћа патријарха и тада изазвала незадовољства и репресије … Тихон је упутио званичну забрану: ни у чему не одступати од опште праксе служења, као сви, иначе је запретио репресијама". "Тихоновци – мрачњаци, реакционари, црностотинаши". Устав Савеза црквеног препорода објавио је рат "религиозној експлоатацији","жречевском професионализму" и обећао верницима "најширу демократизацију неба, најшири пут ка наручју Оца Небеског".

5. Финска Православна Црква је већ много деценија потчињена екуменистички и обновљенски настројеним Васељенским патријарсима.

6. Ево једног од многобројних примера: Андреј Расторгујев, рођ. 1894 . год. У периоду између 1922-1923, будући свештеником, избегао је у обновљенски раскол, где је 1928. г. постављен у чин епископа у брачном стању. Био је предавач до 1943. године. Те године принео је покајање и био примљен у чин протојереја, настојатеља Воскресенског храма у Сокољникама. Године 1944, награђен је митром и уписан међу предаваче новоотвореног Богословског института. А таквих примера има много.

7. Истине ради, треба признати и у о. Сергију Желудкову часног, иштућег, понекад "заблуделог човека", који је трезвено проценио тежак положај Руске Православне Цркве у СССР-у, што се конкретно показало у његовој заштити Цркве и Свјатејшег Патријарха Пимена у преписци са А. И. Солжењицином. По тој честитости и верности Цркви, О. Сергије се упадљиво разликује од обновљенаца и црквених опозиционара XX века, укључујући и садашње.

8. Као резултат рада ове комисије, језик основних богослужбених књига (Посни Триод, Цветни Триод, Октоих) био је у знатној мери русификован и лишен пређашње лепоте. Али црквени народ је у то време сложно одбацио те текстове, опредељујући се за старе. Навешћемо сведочанство Б.И.Сове: "Исправљена издања богослужбених књига, посебно Посног и Цветног Триода, ширила су се прилично споро, наилазећи на отпор у многим местима (на пример, у Валаамском манастиру)".