Секташтво у Православљу и Православље у секташтву

 

Секташтво у Православљу и Православље у секташтву

Архиепископ Јован (Шаховској)

Погрешно је мислити да сви православни у суштини не могу бити секташи и да сви секташи у суштини не могу бити православни. Није свако по имену православан такав и по духу, а нарочито се у данашње време може срести "православан" – истински секташ по духу своме: фанатичан, без љубави, рационално узак, који има упориште у људском, који није гладан и жедан правде Божије, већ пресит своје гордељиве правде, који строго суди с врха те своје умишљене правде - спољашњи догматски исправне, али лишене рођења у Духу. И обратно, могуће је срести секташа, који очигледно не разуме смисао православног служења Богу у Духу и Истини, који не признаје овај или онај израз црквене истине, али у стварности крије у себи много истински Божијег, истински братског према људима, који истински поседује обиље љубави у Христу.

Присуство такве разнородности у хришћанској заједници не дозвољава лакомислен приступ питању вероисповедних односа. Секташи греше у неразумевању Православља, али и ми, православни, не следујемо свом Православљу, не разумевајући њих, секташе, који понекад задивљујуће пламено и чисто стреме следовању Господу, животу у Њему, Једином. Човечји узак, горд, болестан разум, без обзира на то коме припада – православном или секташу, непреображен у Духу Божијем, једнако стреми ка подели и тражи повод за њу.

Ми, православни, верујемо, духовно видимо да поседујемо пуноћу човечански изражене истине. Али то само по себи уопште не значи да ми следујемо тој пуноћи истине и да смо њоме испуњени. Понекад је имамо само на језику или мислимо да она у нашим очима треба да замени брвно наше духовне лењости. Но, то ни издалека није тако. Ми имамо истину, у свој својој пуноћи, али не умемо или нећемо да живимо у њој, јер је превише тесна за нашег старог човека. Ипак, увек смо спремни да се погордимо и узвисимо своју православност. Док се међу иноверним хришћанима могу наћи многи који - по духу своме - живе у истини Православља. Постоје секташи који горе духом и љубављу према Богу и ближњима у далеко већој мери него многи православни, а тај дух пламене љубави према Богу и човеку јесте знак истинског животног Православља. Ко то не поседује међу православнима, тај није истински православан, а ко то поседује међу неправославнима – тај је истински православан. Као човек – он греши, као човек – он не разуме ово или оно, не види ову или ону боју у природи света (духовни далтонизам; не види, на пример, смисао иконе, смисао општења са светима који су напустили oвај свет), али по духу, као унутарњи човек, он је – веран и истинит, нелицемерном љубављу предан Живоме Богу Оваплоћеноме) Господу Исусу Христу – до смрти. Такви истински православни хришћани постоје како међу православнима по умоисповедању, тако и међу римокатолицима, а такође и међу протестантима свих видова, којима припадају и руски секташи, који су се умом и опитом одвојили од догматског исповедања Цркве, што због неразумевања тог исповедања у Духу, што због рђавих примера тог исповедања у животу. Сваком православном је јасно да православни људи по свом умоисповедању често морално и духовно не унапређују заједницу, већ је директно руше. Не говоримо о политичарима, јавним делатницима: ове речи се, наравно, у великој мери односе и на нас, свештенство, које не стоји увек на духовној висини Православља, без обзира на несумњиву свест о истинитости своје Цркве. А манастири... колико се дубоког неправославља, световног, трулежног духа понекад крило под смиреном одеждом монаха. И све оно "површно" и трулежно испливало је на површину црквеног живота и постало упадљивије од истински смиреног, самопожртвованог труда многих пастира и инока истинског Православља, који су својим животом ходили за Христом и умирали у Христу. Револуција је показала, разоткрила слабији слој руског свештенства, али је истакла мученичко исповедништво православног живота већине свештеника. Каже се да присуство секташтва одражава ниво религиозности народа. Може се и тако рећи: постојање секти показује колика је православност народа, његов пламени дух, његово стремљење ка идеалу, његову жеђ не за спољашњом религијом, већ унутарњом, жеђ свог срдачног завета Богу. И то у суштини јесте Православље. За присуство секти увек је више одговоран православан човек, тим пре свештеник, него секташ. Размишљати тако – није ли размишљати православно, узети на себе кривицу и одговорност за отпалу браћу. Иначе неће бити Христове правде – уколико се кривица не понесе. Човечју правду тешко је остварити признањем да су секташи криви, али Христова правда је другачија, "безумна" за свет, мудра само за – Бога.

Ни споровима, ни расправама, ни препиркама, нити грубим разобличавањима није могуће показати ту апсолутну силу Духа Божијег, који живи у Православљу, који је само Православље. Тај Дух може се открити само у за човека безумном одрицању од својих права по разуму и препуштању Суда - Духу.

У православној апологетици треба, пре свега, ставити јасан и нарочит нагласак на разјашњење смисла вероучења и на сведочење тог вероучења у животу. Треба јасно разумети да је Православље страшни Огањ, као Свете Тајне. Оне који примају пуноћу Православља тај Огањ или преображава или сажиже. Православље је изградило дух руског народа, али је и сажегло руски народ. Није тачно да је руски народ сажежен бољшевизмом, он је сажежен Православљем, постао је недостојан причасник Светиња Пуноће вере и та Светиња га је сажегла. Такав је закон Божијег Духа, закон Цркве. Секташтво – то је неправославно искање путева Православља. По немоћи човека оно се не остварује у дубину, већ у страну, тј. не у догматима, већ около догмата. Догматски (чист) живот около догмата представља по себи, разуме се, чистије Православље него недогматски (блудни) живот у догматима. То треба разумети са свом јасношћу, свом недвосмисленошћу Божије Речи, која то директно показује у причи о два сина, од којих је један казао да неће испунити вољу очеву - а јесте, а други да ће је испунити - а није. Исповедање православног Символа вере јесте печат Еванђеља. Символ је нужно савршавати у животу, оживотворити га. Код једног човека он уопште није реалан у животу, макар га тај човек свакога дана произносио у молитви; код другога вера се испољава у његовој љубави према Господу Исусу Христу, Оцу Небесном и Духу Светоме, и одражава се на лицу његовом, у речима и свим поступцима. Ко је онда ближи Царству Божијем? Одговор је јасан. Наравно, овај други, неправославан по имену, али православан по духу и истини, научен самим Духом.

Они који тврде и исповедају да су православни морају знати да Православље нипошто није ни привилегија ни повод за осуђивање других, као што није ни гордост. Сасвим супротно томе, Православље је смирење, исповедање пуноће Истине, како правде тако и љубави. Православље треба да победи само светлошћу својом, као Сам Господ, а не пушком - челичном или вербалном, свеједно. Православље не сија у православној заједници у којој царује гордост због свог Православља. Оно сија у ономе који је у свом Православљу смирен, који чистоту вере поима не толико својим маленим разумом, колико духом, целим својим животом. Лепота Православља дата је на спасење људи, а православни су почели да је усмеравају на осуђивање, на погибељ људи. Може се рећи да на земљи нема савршено православних, већ само делимично православних и такозваних православних, као и оних који себе не убрајају у православне, али се убрајају у Христову Цркву и животом живе у Христу. Православље је – сунчева светлост која сија на земљи. Сија за све, али не освећује оне који су у подруму, који су затворили своје прозоре, који су затворили своје очи... Но, овде и против воље изниче питање: зар се оваквим мислима, макар и у малој мери, не одбацује чистота православне вере, она чистота за коју је проливено толико крви и за коју су свети Оци толико ревновали? О не, то није одбацивање чистоте православности, већ управо њена заштита и исповедање.

Узмимо на пример, поштовање и узношење молитава светима. Секташ - неразумно, не по духу – одриче тај део живота духа, док ми признајемо његову духовну реалност у Христу. Може ли се спасити човек који не признаје ту реалност? Страшно питање. Може ли бити повод за осуду уколико се одбацује нешто што треба да служи као садејство спасењу? Шта свети траже – прослављење себе или Бога? Наравно, Бога. И свако истинско прослављање светих је, пре свега, прослављање Бога: "Диван је Бог у светима својим...” Дакле, када човек "непосредно" прославља Бога и када Га прославља истински, нелицемерно – свети и ангели, наравно, ликују, радују се и духовно љубе таквог човека. И супротно, уколико човек поје величања и акатисте светима, а у свом животу нема љубави према њиховом духу – духу Христове чистоте и правде, и љубави, није ли он пре ругатељ светима него онај који их прославља? Његовом заслугом можда су многи престали да прослављају свете, саблазнивши се таквим резултатима његовог прослављања... О, како је грубо плотско мудровање човечје, како се у људима распиње најчистији Дух Господњи!

Све што је утврђено Православном Црквом представља у суштини школу духа, најлакшу, уколико се похађа у духу. Све у Православној Цркви мора се оживети и одухотворити. Кривица човекова је уколико се оземљује. Ми, православни пастири смо - учитељи у Христу. Учитељ је Један – Господ Исус Христос, и нико – осим Њега – не може бити учитељ. Ми учимо само како се повиновати Једином Учитељу, не у своје име, већ у име Христово. Али, видимо да је неко без нас научио да буде ученик Христов. Дакле? Хоћемо ли устати против њега, као што су апостоли хтели да устану против оних који "не иду с њима" (Лк. 9,49), но они примише достојан одговор Учитеља, који важи и за нас, православне пастире. Ми смо дужни да се радујемо што је човек силом свемогућег Духа, који "дише где хоће", чудесно преобразио свој живот и Богу приноси плод. Нама није јасан пут Духа у том човеку? Али зар ћемо ми судити о путевима Духа, ако су плодови Духа очевидни? По плодовима ћете их познати. А плодове је апостол јасно одредио (1 Кор. 13, 4-8). Неопростив је само један грех – против Св. Духа, против љубави према Њему. Онај који воли лаж, хвали грех или се наслађује злобом, крив је за тај грех, али не и онај који умом признаје или не признаје, тј. који душом види или не види – ову или ону истину. Уколико духовни далтониста не види ову или ону боју у природи духовног света, а остале боје види као што их виде сви, нисам ли ја тај који ће бити презрен? Пре бих ја морао да будем предмет нарочите бриге, нарочитог саосећања. Секташ, који верује у Пресвету Тројицу, у неопходност духовног рођења, у неопходност свесног односа према крштењу, у неопходност непостидне вере међу равнодушнима, који је исповеда пред свима, који верује свакој речи Светог Писма и из ревности у вери сматра непотребним свe другe пројавe откривења Светог Духа у Цркви током 1900 година (откривења, која не противрече већ разјашњавају скривено у Еванђељу) – зар смо ми, православни, дужни да злобно гонимо таквог секташа? У чему је онда наше Православље? И не само секташе, ту нашу браћу по вери у Једнога Спаситеља и Искупитеља света, ми не треба да злобно, раздражујуће и грубо гонимо и осуђујемо. Никога од људи ми не смемо да злобно или раздражујуће гонимо и осуђујемо. Можемо да приметимо неку грешку, слабост, уколико смо сами чисти, али са саосећањем. А немилосрдно смо дужни да изгонимо само груби дух света из свог срца. И тада ће наше Православље засијати. Јер, средство је немогуће оправдати циљем. Немогуће је Православље штитити на пагански или јудејски начин. Чистоту Еванђељског Духа – Свето Православље – дужни смо да штитимо на еванђељски начин, бестрасно, мудро, с великом љубављу према души за коју је проливена Богочовечанска крв.

Бацити се каменом превише је лако. Наш стари човек само тражи дозвољен изговор да узме камен. Изговор ревности у вери је – најлакши. Штити се велика светиња – чистота вере и духа! Управо овде, у заштити светиње, човек је дужан да се обуче у светињу, да се опаше постом и милостињом духа. И тако пројави Православље у свом животу.

Потребно је отворено признати несумњиву чињеницу да међу свим исповедањима вере у истинско Богооваплоћење, савршено на земљи у Господу Исусу Христу, Алфи и Омеги спасења, међу свима који призивају Његово Свето Име – има духовно рођених људи. И међу православнима, и међу римокатолицима, и међу протестантима разних праваца и видова. И супротно, да и међу првима и другима и трећима постоје људи који нису рођени духом у Христу, који не мрзе на зло, који не воле Бога свим срцем, свим умом својим. Сви они које Православна Црква прихвата без крштења, сви ти хришћани су – браћа православних у Христу, и однос према њима мора бити нарочито братски, с љубављу. Кажемо нарочито - јер братски однос треба неговати према свим људима. Како православан може некога да обрати вери ако према том човеку нема љубави? Како ће тај човек спознати веру љубави, ако је не види у онима који је проповедају?

Гордост је мрска пред Богом, и ми, православни, сада се уразумљујемо не само за грехе наше плоти, већ и за грехе нашег духа. "Говориш: богат сам… (православан!) - а не знаш да си бедан и кукаван и сиромашан и слеп и го" (Откр. 3, 17) - говори Господ гордељивом православном човеку који нема љубави. Хоће ли доћи то благословено време када ће засијати истинско Православље у онима који носе Његово име?! Када ће засијати кротост, милостивост, чистота, нелицемерна љубав у Христу према сваком човеку, према свој твари. У наше време вера православна сија у мучеништву руског народа. И код појединих секташа - мученика и исповедника, као и код католика, прогоњених и мучених за веру Христову – прославило се Православље, истинско, нелицемерно, чистије и светије него у хиљадама топлохладних, бојажљивих, који имају само име "да су живи" (Откр. 3, 1), али су заправо мртви следбеници нашег чистог догматског учења.

Наше Православље овде је само одблесак, само ехо небеског Православља, његове вечне истине, вечних савршенстава. Небеско Православље је догматски чисто изражено у учењу Православне Цркве, али је оно дух и живот и има своје плодове који су – сам живот. Православље је добар плод, и o дрвету треба судити само по плодовима, по резултатима његовог цветања. Нека је цвет и ружан, лишће бодљикаво и суво, нека је дрво ниско израсло и неугледно, чак и поломљено... Но, ако је плод сладак, чист и хранљив – то дрво је православно у плодоносности својој. И обратно, нека су цвеће и листови раскошни, нека је дрво огромно и лепо, али ако је плод нејестив, горак, отрован или безвредан - на поглед на то дрво ништа неће пројавити истину Православља. А жалосно је уколико оно само почне да издваја себе и да се преузноси над другим дрвећем.

Но, у чему се састоји дух секташтва против кога се треба наоружати молитвом и трезвеношћу? Дух тај је дух душевне (не духовне) ревности. То је - рационализација вере, стражење над чистотом вере и изгубљена дубина. То је губитак љубави. Поједини православци на секташки начин штите своје Православље, користећи цитате Светог Писма или каноне као штапове, спорећи се са секташима, чак и са својим православнима (древни и нови расколи), штитећи своју веру без наде у Бога, без љубави према човеку. И обратно, код појединих секташа пројављује се православни дух у односу на поједина питања. На пример, у односу на неразумевање општења са Небеском Црквом (Светима) сви секташи, "не признајући" то општење, и не желећи да га присаједине опиту Духа, с гордошћу га одбацују, али jедан од њих ће разобличити православне за њихово "идолопоклонство" а други - "препустити суд Богу", и кротко се помолити за просвећење православне браће светлошћу истине. И један и други су ван опита православног општења са Небеском Црквом, али један је неправославно настројен (први), а други – православно, и без обзира на своје неправославно исповедање вере може пред Богом бити православнији од православног који са светима општи чисто формално – обредно, док у животу не поступа по заповестима еванђељским и не стреми срцем ка духу светих.

Сви су криви. "Нема праведнога - баш ни једнога" (Rим. 3, 10) – то треба запамтити. И не осуђивати један другога, већ помагати један другоме, учити се правди један од другога. Када би Господ ограничио Себе законима спасења који су разумљиви нашем човечјем уму, сви бисмо погинули. На безмерну срећу човекову – то није тако. Закони спасења Божијег шири су од нашег разумевања, тачније рећи – дубљи. Јер, Спаситељ је – Господ, а ми – људи, твар ништавна и грешна пред Богом. И "сва наша правда – као нечиста хаљина" (Ис. 64,6)... А сва наша православност је заиста "као нечиста хаљина"... Свест о томе само открива, само наглашава немерљиву истину, дубину и величину Православља.

(Зборник “Правило духа”)