"NAJVECI OD VAS DA BUDE SVIMA SLUGA"

"NAJVECI OD VAS DA BUDE SVIMA SLUGA"

Nesumnjivo je da samosvjest samog svjestenstva predstavlja krajeugaoni kamen za formiranje jevandjeljskog razumjevanja duhovnog zivota. Za to je potrebno
da ga sam svjestenik posjeduje. Takodje samo svjestenstvo treba da shvata svoje
mjesto u Crkvi. I ako rasudjujemo opet po jevandjeljski, to mjesto uopste nije
centralno ili glavno tako da se uzvisuje nad ostalim narodom. Treba da bude
sasvim suprotno tome.

"Najveci od vas da bude svima sluga". To jest svestenik - sluga i treba da
se nalazi na mestu ili polozaju cak nizem od svih ostalih. Svestenstvo je
prizvano da bude slugama Samog Gospoda u delu ostvarenja Tajni i Bozijih
Tajinstva koje se odnose na svakoga ko prilazi ka Hristu. U tom smislu
svestenstvo ima u Eklesiji iskljucivo funkcionalni znacaj. A neko ce reci: a
sta je sa pastirstvom, istinskim duhovnistvom, istinskim starcestvom? Da li
je to takodje samo funkcija? O cemu vi to pricate? -Da, to je takodje
funkcija, koja jos sa velikim uspehom moze da privede ka Hristu zbog toga
sto je zapecacena licnom svetoscu ili pastirskim podvigom nosioca - koji
privodi gresnika koji se kaje ne ka svojoj istaknutoj pastirskoj licnosti,
vec ka Licnosti Samog Hrista.

Ukoliko funkcija pocinje sebe da smatra samodovljnom, dostojnom poklonjenja, sveta na osnovu samo jednog svog funkcionalnog znacaja, onda ona prestaje da ispunjava ono za cega je zamisljena. Vrata koja neprestano lupaju i bolno
udaraju one koji ulaze, ili su cvrsto zatvorena, pa i zaptivena, prestaju da
funkcionisu kako treba. Svestenik treba da predstavlja otvorena vrata ka
Hristu, a ne da udara bolno i predstavlja nepremostivu prepreku. Ako onaj,
koji je prizvan da svima bude sluga, hoce sam da bude gospodar i ocekuje da
mu sluze, onda se normalni poredak stvari narusava na najozbiljniji nacin i
sistem radi krivo ili ne radi uopste. Nazalost, tako cesto biva u savremenoj
crkvenoj situaciji. Svestenik je strasno trazen. Fakticki, usluge koje se
ocekuju od svestenstva s velikim trudom mogu da budu zadovoljene, posto
svestenstva prosto nema dovoljno. Prirodno je da se samom svestenstvu
neizbezno javlja iskusenje da svoju funkcionalnu neophodnost smatraju
posebno znacajnom, i to ne samo posebno - vec i sakralno znacajnom. Dalji
razvoj ove paradigme dovodi do uzvisene ocene sopstvene licnosti kao neke
duhovne velicine, cemu dosta doprinose duhovna ceda, koja aktivno stupaju u
ulogu postovaoca i postovateljki.

U ovoj slozenoj, ali nazalost dovoljno tipicnoj situaciji, ceo taj odnos
"potraznja-usluga" odvija se na novom nivou. Potraznja usluga predstavlja
svojevrsno uzdanje u covjeka, zasnovano na trazenju takvog rukovodioca, koji
bi tako rukovodio da resava sva pitanja - skoro do toga koju pastu za zube
koristiti (ja se ne salim), tako da ne postoji nikakva odgovornost. Uopsteno
govoreci, bekstvo od odgovornosti pod vidom zadobijanja duhovnog rukovodioca
radja odgovarajuce traganje. Treba primetiti da je samo svestenonacalstvo na
celu sa Patrijarhom i Svetim Sinodom posledmjih godina vise puta pokazivalo
kriticke primedbe u odnosu na lazno pastirstvo i mladostarcestvo. Ali
natovarena kola su, kako kazu, i dalje tamo. Misli se da to nije u
poslednjem redu zbog toga sto postoji ogromna potraznja za mladostarce i
uopste direktivne pastire. I njegova realizacija sa odgovarajucim predlogom
uvodi nas crkveni zivot u beskonacni situacioni corsokak, kada vecina - sto
klirika, sto mirjana - ne zeli drukcije da zivi. Jedni traze bezodgovorno
povinovanje, a drugi se navikavaju da gospodare i rasporedjuju, nemajuci u
stvari ozbiljno duhovno pravo.

Sustina istinskog pastirstva ne treba da se sastoji u nepogresivoj
sposobnosti da se uzme i resi (to i jeste pre svega jednoznacno funkcionalna
karakteristika svestenickog sluzenja), vec u tome da bi buduci predstavnici
i molitvenici u Crkvi, objavljivali zivog Hrista gresnicima koji se kaju,
pomagali da dodje do susreta sa Njim, bili otvorena vrata ka Njemu, glavni
savetnik, iskusniji stariji brat, ako treba - duhovni sagovornik, ali nikako
ne samovlasni izvrsilac tudjih sudbina, pa cak i onda kada sam covek zeli da
neko "duhovno" lice odredjuje njegovu sudbinu. Kao sto je poznato, u nekim
zemljama, gde nema takvog kadrovskog deficita svestenstva (u istoj toj
Grckoj), svaki rukopolozeni svestenik ne moze da bude i duhovnik i moze da
vrsi ispovest samo sa posebnom episkopskom dozvolom. Nalicje takve
istorijski stvorene prakse vec samo po sebi svedoci o tome, da pastirstvo
nije neka s rukopolozenjem mehanicki zadobijena i bezgresno delujuca
funkcija, vec direktno zavisi i od duhovnog iskustva, karaktera, i uopste
sposobnosti i talenata konkretne licnosti, koja se osmelila da primi
svestenicki cin.

Dotle, dok sve ostaje tako kako danas jeste, nas crkveni zivot u njegovom
vidljivom delu ce nastavljati da podseca na delatnost ogromne korporacije -
manje ili vise (i to ne uvek) efikasne - za obsluzivanje religioznih
narodnih interesa. Pri cemu se korporacije brinu za svoju ovozemaljsku
uspesnost, za svoj ovozemaljski opstanak, u sta one i ulazu najvise napora u
saglasnosti sa ovozemaljskom relanoscu i cesarevom vlascu, sto samo po sebi
nije presudno - dotle dok ne postane glavni cilj. Ako smo mi hriscani, treba
znamo da treba da bude potpuno suprotno. Crkva treba da objavljuje Hrista i
daruje nam put u Njegovo Carstvo, a ne da trazi - opstanka radi - krivudave
puteve u cesarevom carstvu nadajuci se da ce joj se Carstvo Nebesko dodati
samo po sebi - po principu ostatka ...

*O tome, kako idealno treba da bude:*

Episkop treba da bude istinski pastir, sposoban da polozi svoju dusu za
pastvu, a ne samo administrator ili knez u Crkvi, rukovodilac vizantijskog
ceremonijala. U pocetku je episkop zaista bio predstavnik svake velike
zajednice, pre svega pastir. Radi toga episkopa bi trebalo da bude mnogo
vise nego inace i samo neki od njih - po relanoj potrebi - treba da postanu
rukovodioci i administratori u osnovi svoje delatnosti. I ako je tacna
izreka "gde je episkop tamo je i Crkva", onda je za ostvarenje crkvenog
zivota tim pre neophodna evolucija episkopata od visih crkvenih rukovodilaca
u istinske predstavnike velikih evharistijskih skupova i dusebriznika.

Svestenstvo ne treba da bude neka zatvorena korporacija ili kasta. Svestenik
pre svega treba da se bavi katehizacijom - kako pre krstenja onoga koji se
ocrkovljuje, tako i posle. U tom smislu svestenik ne treba da ima samo neku
funkciju osvecivanja u vidu sluzenja treba, sluzeceg postavljaca odredjene
vrste blagodati na odredjena mesta (krstiti, pricestiti ili sluziti kuci
jeleosvecenje, osvecivati stanove, kola, banke, restorane ...), vec i
sposoban da posvedoci istinu u Hristu, kako u crkvi, tako i izvan njenog
praga.

Sam hriscanski zivot treba da bude hriscanski u smislu teznje ka
ispunjavanju jevandjelskih zapovesti. Radi toga je u principu neophodno
prekinuti taj surovi i u sustini paganski odnos "potraznja-usluga", jer su
molbe naroda vecinom paganske. Delo Crkve treba da bude jevandjelsko a ne
narodno. Crkva treba da objavljuje zadobijanje Carstva Nebeskog u Hristu, a
ne skup usluga i metoda za postizanje dusevnog mira. Za to da bi samo delo
Crkve bilo jevandjelsko - ono treba da bude delatno, to jest da ukljuci u
sebe sve sto u principu moze da se predlozi i daruje coveku koji je
poverovao u Hrista. To je i Rec Bozija, i Svete Tajne, i katehizacija, i
obrazovanje uopste, i konkretna (kako se to danas moderno kaze) socijalna
delatnost. Ovde cak ne smeta ni optimizacija postojecih mehanizama crkvenog
sistema ili cak stvaranje novih. Ali glavno je da se iza svega toga ne
zaboravlja Hristos ...

Svjestenik Andrej Spiridonov