”Париско” богословље и неообновљенство

”Париско” богословље и неообновљенство

Свjештеник Данил Сисојев

"Има ли што за што би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за вијекова који су били прије нас" (Књига Проповедникова 1,10). Ових тужних речи премудрог Соломона невољно се сетимо када посматрамо полемику која се развила око делатности необновљенаца. Не једном сам долазио у ситуацију да се сукобљавам с људима који су страдали од обновљенске јереси, и морам да приметим да већина стрела, одапетих у правцу свештеника Кочеткова и гласника ”обновљеног Православља с људским лицем”, не достиже свој циљ, јер “стрелци” не нишане само срце те јереси.

Негодовање православне јавности усмерено је или на руски језик богослужења или на изгнање из храмова оних који се не причешћују, или на наглашени елитизам или екуменизам тих заједница. Но, при томе практично неопажена остаје такозвана ”париска” позадина ове појаве, односно, утицај ”париске школе богословља”. На пример, на познатој конференцији ”Јединство Цркве”, одржаној 1994. године, представници Свето-Тихоновског богословског института упорно су покушавали да разграниче кочетковштину од учења отаца Шмемана и Афанасјева - тих стубова “православног” модернизма. Свештенику Г. Кочеткову указали су ”част” да је створио некакво сопствено учење, и тако подгревали његове амбиције да постане самозвани пророк.

Заиста, у неким ситницама идеје руских неообновљенаца и њихова пракса разликују се од рецепата прописаних у ”париској школи богословља”. Али то је само последица земаљског несавршенства, које не допушта (на нашу срећу!) да се те идеје оживотворе у свој својој лепоти. Међутим, суштина и западног и руског црквеног модернизма је иста: одбацивање светоотачког Предања у свој његовој пуноћи. И као последица - одбацивање савременог устројства Цркве – или као застарелог, или као одвојеног од апостолских извора. "По плодовима њиховим познаћете их. Зар се грожђе бере с трња или смокве са чкаља? Тако свако добро дрво рађа добре плодове, а рђаво дрво доноси рђаве плодове. Не може добро дрво донети рђаве плодове, нити рђаво дрво донети добре плодове." (Мт. 7, 16-18) . Овај критеријум, дат од Спаситеља, руши све покушаје да се оправдају "парижани", то јест, плодови црквеног модернизма.

На основу мојих разговора са кочетковцима (како бившим тако и садашњим), дужан сам да посведочим да у њиховом размишљању практично нема места за светоотачко хришћанство. На месту богомудрих Отаца Цркве налазе се оци А. Шмеман, Н. Афанасјев, А. Мењ, и наравно, “велики катихизатор, пророк и учитељ” свештеник Кочетков.

Овај покрет има посебну догматику, из које проистиче посебна литургијска пракса и посебан морал, све веома далеко од православног.

Навешћу неколико примера. Обичај истеривања из храма оних који се не причешћују потиче од идеје оца Шмемана (видети његову књигу ”Евхаристија. Тајинство Царства Божијег”) и за своју догматску основу има протестантско учење о свеопштем свештенству мирјана и, као логичну последицу, учење о њиховом саслуживању свештенику, који је само предстојатељ а не и савршитељ тајинства. Наравно, при таквом поимању Евхаристије на литургији нема места за непричешћивање мирјана, јер у Православној Цркви јереј који служи не може да не приступи светој Чаши. Међутим, ако је овакав став исправан, зашто апостол Павле не назива “управитељима Божијих тајни” (1 Кор. 4, 1) читаву Цркву, већ само Апостоле. Када је Христос установио Тајну Свога Тела и Крви, речи "Ово чините за мој спомен" (Лк. 22, 19) упућене су само дванаесторици, а не свим вернима. Не народ, не свештеник сам по себи, већ је Сам Господ Исус Христос савршитељ свих тајни кроз Своје Апостоле и њихове прејемнике – епископе и презвитере, који нису творци већ раздаваоци благодати. Стога и сваки свештеник чита на литургији: "И оспособи ме силом Твога Светог Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело Твоје и пречасну Крв… јер си Ти који приноси и који се приноси: који прима и који се раздаје, Христе Боже наш” (Молитва Херувимске песме). Мирјани не поседују благодат свештенства и према томе не могу саслуживати јереју. "Царско свештенство" (1 Пет. 2, 9) мирјана своди се на дужност да "своја телеса принесу на живу, свету, богоугодну жртву, да то буде њихова умна служба Богу" (Рим. 12, 1), а не на саслуживање епископу или свештенику.

Зато и може бити у Цркви ред кајућих - "купностоящих", који су имали право да стоје заједно са вернима све време, али не и да се причешћују светим Тајнама. О тој пракси говорио је светитељ из 3. века, Григорије Чудотворац (12 правило).

Други пример модернистичког богословља јесте учење о. Н. Афанасјева о једнакости чина презвитера и епископа по власти и благодати (видети његову књигу ”Црква Духа Светога”). Често се православни чуде: " Зашто свештеник Кочетков не слуша свог Патријарха? Зашто он и чланови његове заједнице тако лако суде, у чему је Свјатејши у праву а у чему није? Како кочетковци могу стварати паралелне православне парохије по читавој земљи?" Одговор је једноставан. Обновљенци сматрају себе архијерејима. Ово мишљење о. Н. Афанасјева (позајмљено из протестантских псеудоучења) одбачено је у прошлом веку од стране великог историчара Цркве професора В. В. Болотова: "Степен епископа догматски претходи степену презвитера и самим тим не може бити његов историјски дериват. Свако историјско казивање о древним презвитерима-епископима као о презвитерима у строгом смислу речи, нужно је сматрати несагласним с основним догматским становиштем Васељенске Цркве” (Лекције из историје Древне Цркве. М., 1994. Т. 2. стр. 486). Сама суштина обновљенског појма заједнице – узгред речено, настала из става оца Н. Афанасјева - јесте да од 1-11 века таквог сазнања и такве појаве као што је Васељенска Црква није било, већ је постојала само Црква као евхаристијско сабрање, које је самим тим било себи довољно и коме нису биле потребне везе с другим Црквама.

Изненађујуће је, како се може сматрати православним свештеником онај који учествује у тој јереси, ако он на свакој литургији сведочи: "Верујем... у саборну (католичанску) Цркву". Ово лажно учење је такође и историјски нетачно. Апостол Павле је називао Цркву "Телом Христовим, пуноћом онога који све испуњава у свему." (Еф. 1, 23). Коринћанима он пише о евхаристијском општењу: "Зато што је хлеб један, ми многи једно смо тело; јер сви ми један хлеб делимо" (1 Кор. 10, 17). Апостол је у то време био у Ефесу. Без признавања Васељенске Цркве у то време како у теорији тако и у пракси, ове речи се не могу објаснити.

Мноштво обновљенских обичаја може се објаснити само у ”париском” светлу. Одрицање последњих тајинствености у Цркви до светог Константина води ка тенденцији да се оне избаце из службе као "неапостолско установљење". За последицу имамо руски (тачније, световни) језик богослужења, укидање читања часова (О. Шмеман сматра да је богословље времена потрошено и да служење часова више нема смисла) и наглашавање да иконостаси нису потребни. Примера има много…

Узевши у обзир све што је наведено, убеђени смо да је православно богословље дужно да изнесе свој суд не само о савременом неообновљенству, него, што је главно, и о његовим изворима. У супротном, осудивши само оца Кочеткова и групу обновљенаца, ми ризикујемо да стално добијамо једно те исто, али у другом, атрактивнијем паковању.

У том смислу навешћемо пример новог “богословског светила” из ОВСЦ (Одељење за спољне црквене везе) које је засијало на нашем небу – игумана Илариона (Алфејева), који проповеда (позивајући се на западне ауторитете) јереси осуђене на Васељенским саборима (на пример, учење о свеопштем спасењу (апокатастаза), одбачено на V Васељенском сабору а које је оживео протојереј С. Булгаков и други “парижани”), који се усуђује да припише несторијанске речи великоме светитељу.

У закључку бих приметио да у сваком покушају да се оправда делатност ”париске школе” треба превасходно објаснити зашто њене идеје рађају такве чудовишне химере (узгред, зашто учење В. Н Лоског (који је такође живео у Паризу) не рађа такве монструме), и у исто време оповргнути раније цитиране Христове речи: "Не може добро дрво донети рђаве плодове" (Мт. 7, 18 ).

Но, било би боље да следбеници ”парижана” престану да туђим учењима смућују неутврђене душе.