Зборник "Савремено обновљенство – протестантизам "источног обреда""

 

Зборник "Савремено обновљенство – протестантизам "источног обреда""

Михаил Поликарпов

На 5-годишњицу изласка зборника "Савремено обновљенство – протестантизам "источног обреда"


Жанр аналитичког истраживања и предвиђања све је присутнији у црквеној публицистици. Савременој Цркви је неопходан развој и реализација мисионарске стратегије и тактике, пуновредан одговор на опасности и изазове световног друштва.

Једно од првих дела овог жанра је зборник "Савремено обновљенство – протестантизам "источног обреда"" (М., 1996), који је православно братство Св. Марка Ефеског приредило за отварање Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве. Ово издање постало је својеврстан симболичан догађај у црквеној публицистици крајем XX века, произвевши ефекат експлозије бомбе, јер је у њему разобличен план рушења читавог духовног поретка Руског Православља, догмата и канонског устројства Руске Православне Цркве, њене касније реформе и ликвидације као самосталне институције у Васељенском Православљу.

У то време остварење тог плана било је сасвим реално. Користећи духовну раслабљеност православних традиционалиста, група радикалних обновљенаца на челу са свештеником Георгијем Кочетковим основала је низ "паралелних заједница" у низу епархија Руске Православне Цркве. Други московски свештеник – Александар Борисов – објавио је књигу–манифест "Побелеле њиве", у којој је објавио програм радикалне реформе Руске Православне Цркве. Лажно поштовање Богомајке и светих, унижавање подвига монаштва, позив на радикалне литургијске реформе и дискредитацију православног вероучења као "средњевековног наслеђа", затим ревизија "застарелих" канона и, пре свега, неправославно разумевање Евхаристије – све то што садржи књига "Побелеле њиве", омогућило је да се посумња у право о. А. Борисова да се назове православним свештеником.

У тој књизи, која је 1994. године с правом изазвала смућење московског свештенства, предвиђено је "рушење конфесионалних преграда" - то јест, ревизија учења о Православној Цркви као једином Стубу и Утврђењу Истине. Уколико се то учење одбаци, Руска Православна Црква престала би да постоји.

Противници традиционалног светоотачког Православља поставили су своје људе практично у све религиозне прилоге светских масмедија, задужене за спровођење "информационе артиљеријске обуке" за тоталну перестројку "застареле Московске Патријаршије", од које не би остао ни камен на камену.

Програм неообновљенаца имао је и далекосежније геополитичке планове – утврђење "источног папизма" Константинопољског Патријархата, који би прво ограничио а затим ликвидирао аутокефалију Руске Православне Цркве. Умешаност Константинопољског Патријархата у црквени живот у Естонији и Украјини – само је први део те стратегије. Малобројни традиционалисти и "реакционари", по мишљењу обновљенских стратега, морали би да пређу у Заграничну Цркву, која би остала "резерват антикваријата".

Но, силе таме боје се сваког зрака светлости. Неообновљенци су сматрали да је све "под контролом" и да није далеко победа над посебно освојеном помесном Црквом. Но, одједном се појављују два зборника: "Мрежа "обновљеног православља"", а одмах затим и - "Савремено обновљенство – протестантизам "источног обреда"". Реакција на ове књиге била је запањујућа: појавили су се чланци пуни озлојеђености у "Руској идеји" (г-н Лекторски), у "Веснику РХД" (игуман Игњатије (Крекшин), који је убрзо прешао у католицизам), у "Независимој газети – религија" (г-ђа Гаљцева), са католичког радија “Софија” чули су се хистерични радиозвуци (игуман Инокентије Павлов) и томе слично).

И данас, после пет година, зборник "Савремено обновљенство… ", већ одавно библиографски раритет, не даје мира садашњим обновљенцима и екуменистима: у недавно објављеном зборнику "Диалогос 2000-2001" (приређивач A. Солдатов – гл. уредник алманаха суздаљских расколника "Вертоград") појавио се чланак познатог петроградског апологета екуменизма прот. Владимира Фјодорова, који још увек ноћу сања тај “злосрећни” антиекуменистички зборник.

Прогнозе аутора зборника за тих пет година потврдиле су се и постале реалност. Да се укратко осврнемо на његов садржај. Први део посвећен је анализи делатности секте следбеника о. Кочеткова. Буквално пола године од издања зборника, катихизатори оца Г. Кочеткова послали су у психијатријску болницу православног свештеника Михаила Дубовицког јер је одбио да следи њихове литургијске експерименте. Издаја Православне Цркве ускоро се материјализовала - када је део следбеника кочетковаца у Новорусији (свешт. Замарајев и др.) прешао у расколнички "Кијевски Патријархат" и почео да служи богохулна "заједничка богослужења" са баптистима у Херсону.

Један део зборника посвећен је проблему "источног папизма" Константинопољског Патријархата. И ове прогнозе приређивача су потврђене. Константинопољски Патријархат, прекршивши све каноне, умешао се у канонску територију Руске Православне Цркве у Украјини и Естонији. У Украјини је Константинопољ подржао расколничке групе "Кијевског патријархата" и "Украјинске аутокефалне цркве". У Естонији, тој невеликој прибалтичкој држави, која је установила режим апартхејда за руски народ, Константинопољ активно учествује у покушају рушења структура Руске Православне Цркве. Истамбулски патријарх Вартоломеј на тај начин грубо крши свете каноне, а његова доктрина "источног папизма" поприма карактер еклисиолошке јереси, коју помесне Православне Цркве треба саборно да осуде.

Таква варијанта оживотворења константинопољске идеје "источног папизма" предсказана је у чланку Н. Каверина, објављеном у зборнику:

“Већ скоро четврт века под протекторатом Константинопољске Патријаршије води се припрема за тзв. "Свеправославни и Велики Сабор". Међутим, теме за дискусију на том Сабору су нескривено реформаторске, па реализација овог Сабора, уз отпор православних верника који се придржавају светоотачког Предања, црквених канона и традиције, неће бити нимало једноставна.

Константинопољска Патријаршија, коју одликује црквени модернизам и која претендује да стане на чело читавог Православља, у исто време убрзано настоји да подведе под свој утицај све помесне аутокефалне Православне Цркве, пројављујући на тај начин "источни папизам", то јест, неку врсту римокатоличког примата у источноправославној варијанти – примата Константинопољског престола. У томе се огледа чисто католички карактер претензија патријарха града Истамбула, јер се Црква Православна разликује од католицизма по томе што не признаје доминацију било ког првојерарха над читавом православном пуноћом.

Идеја о потчињењу свих помесних Православних Цркава Константинопољском Васељенском Патријарху може се објаснити следећим разлозима. Централизација треба да олакша реформисање Православља у духу обновљенског модернизма и екуменизма, јер Константинопољска патријаршија још од 20-тих година XX века иде испред свих Православних Цркава у обновљенству и одступништву од чистоте православне вере, учествујући у екуменистичким пројектима са свим могућим јеретицима – што са протестантима, што са римским папама, што са монофизитима.

Слична идеја вођства Константинопоља над свим Православним Црквама има безусловну подршку Ватикана, и то је разумљиво: у том случају значајно се олакшава процес уније са Православљем у целини, игноришући све разлике у вероучењу и догматици, ради достизања "политичког" јединства Рима и Константинопоља (важан корак у том правцу био је учињен тзв. баламандским договором).

Није случајно што домаћи и загранични обновљенски публицисти (игуман Инокентије (Павлов), Д. Поспеловски) упорно предлажу да Васељенски (Константинопољски) престо добије таква права која би му омогућила да стане на чело свих помесних православних Цркава, односно, да га трансформише из грчког (истанбулског) у свеправославни, истовремено остваривши децентрализацију Руске Православне Цркве (видети: "Весник РХД". 1994. № 169. С. 24, 26, као и: "Руска мисао". 1996. № 4117-4119), иако је добро познато да Константинопољски Патријарх, притиснут инославним окружењем, успева да сачува своју резиденцију у Истамбулу само захваљујући својим западним покровитељима.

Треба напоменути да је током 20-их година, када је Руска Црква била у најтежем положају и када је Свјатејши Патријарх Тихон био онемогућен да управља Црквом, Константинопољ (Патријарх Мелетије IV) активно подржавао обновљенски покрет, да су представници Константинопољског патријархата учествовали у обновљенским лажесаборима, а прејемник Мелетија IV, Константинопољски Патријарх Григорије VII, преко свог представника у Москви инсистирао да се Патријарх Тихон одрекне управљања Црквом како би Патријаршество у Руској Цркви постало упражњено. У време када су наши епископи, свештеници и мирјани били изложени мучењима, Константинопољ је био у канонском општењу са обновљенцима – фактички саучесницима гонитеља".

Не мање актуелно је и поглавље "Католицизам и мисија Ватикана". И овде су се потврдиле све прогнозе. На канонској територији Руске Православне Цркве, прогласивши је "црквеном провинцијом", папа Јован Павле II развио је грубу прозелитистичку делатност и основао нове епархије.

Без позива Свештеноначалија Руске Православне Цркве папа је посетио Украјину и Казахстан. Показало се да су потпуно у праву они који дижу глас против бесконачних и бескорисних екуменистичких дијалога са латинством. Осим тога, аутори зборника "разоткрили" су "пету колону" католицизма у крилу Руске Православне Цркве. И ватиканској агентури није преостало ништа друго осим да побегну својим господарима: у католицизам је прешао игуман Игњатије (Крекшин), бивши стални проповедник радиоканала "Софија". Протојереј Свиридов – један од главних "хероја" зборника – и “грко-православни” игуман Инокентије (Павлов) настављају са проповедањем католицизма на том истом радиоканалу, све мање скривајући своје антиправославне погледе (последњи чак позива на повратак на Флорентинску унију са папистима!).

"Нови аспекти пропаганде обновљенства" – представља још један део зборника "Савремено обновљенство... ". Током последњих година ови аспекти утицали су на развој и настанак читаве мреже антицрквених издања, која користе достигнућа радија "Софије" и "црквено-друштвеног весника" Јована Свиридова. Пет година касније, необновљенци користе нове мегафоне у свом жигосању Руске Православне Цркве, такве као што су, на пример, "Независимаја Газета – религија", или интернет сајт "Религије у Русији".

Информациони рат против наше Цркве, на који упозоравају аутори чланака у зборнику, постао је све јачи. Такође су разоткривени и политички корени бораца са "православним клерикализмом" - инострани "информациони центри" који пажљиво прате религиозну ситуацију у Русији и постављају своју агентуру у органе државне власти.

Аутори зборника упозоравали су на неопходност консолидације свих здравих црквених снага, али, на жалост, нису послушани. Данас присталице Православља губе информациони рат, који већина масмедија води против Руске Православне Цркве. Таква пасивност православних снага може бити катастрофална за Цркву и домовину. Дакле, зборник "Савремено обновљенство – протестантизам "источног обреда"" представља сјајан пример православне аналитике, који је пре пет година осујетио план екумениста и обновљенаца, у суштини – рушитеља Цркве и Отаџбине. Но, ко ће се данас супротставити новим опасностима које прете Руској Цркви, не само са леве, већ и са десне стране?

Цар Иван Грозни и савремено секташтво

Цар Иван Грозни и савремено секташтво

Архимандрит Макарије (Веретеников)

Опрез, секта!

Предајем црквену историју на Московској духовној академији и студенти ми често постављају питање о епохи Ивана Грозног. На то питање одговарам: то је епоха митрополита Макарија. Што се тиче израза “епоха Ивана Грозног”, то није епоха, јер се епоха увек односи на неку целину. А у овом случају не може се говорити о целовитости.

Иван Васиљевич Грозни је – руски владар. Нема никакве сумње да треба извршити историјску анализу личности Ивана Грозног, његових заслуга, итд. Али, они који се залажу за његову канонизацију, не чине то због његовог нарочитог црквеног благочешћа. Овде је пре реч о канонизацији монархије. Наравно, уколико се говори о могућој пројекцији небеског света на земљу, знамо да у небеском свету царује монархија а не демократија. Став наше Цркве по том питању је познат, али он не занима ”ревнитеље”. Не занима их, јер личност Ивана Грозног данас добија другачији, посебан митолошки смисао.

Какви се митови при томе стварају? Прво: чини се да је Иван Васиљевич већ канонизован! Основни аргумент, који потврђује ту наводно већ извршену канонизацију, односи се на изображење Ивана Васиљевича са ореолом на косини североисточног прозора Грановите палате. Пошто је последњи пут насликано 1892. године, то изображење се сматра чином канонизације. Но, када би заиста постојало интересовање за црквену науку уместо за стварање митова, може се отићи у синодални архив РГИА (Руски државни историјски архив)… Уколико сте посетили Грановиту палату, онда знате да je на такав начин изображен читав низ московских владара. Изображавање владара са ореолима – представља византијску традицију, која сведочи о поштовању владара као помазаника Божијег. Али то никада – ни за Византијце ни за Русе – није био знак личне светости. Постојећи архивски подаци не потврђују канонизацију Грозног ни у XVII ни у XIX веку.

Истраживање места погреба руских митрополита умногоме је допринело разумевању проблема односа Ивана Васиљевича и Цркве. То је веома сложено питање. Као што знате, у периоду опричнине, престало се са писањем летописа, и ми смо приморани да у другим изворницима тражимо податке о месту где почивају поједини митрополити. Напомињем да је за време владавине Ивана Грозног, једини митрополит који је скончао природном смрћу, оставши на челу Цркве, био светитељ Макарије. Сви остали митрополити или су сами напуштали престо или су их са тог положаја збацивали. О каквој онда светости можемо говорити после тога?

16. јануара 1547. године, одржало се крунисање првог и у то доба јединог православног владара. Обративши се владару, митрополит Макарије му је рекао да треба да буде послушни син Свете Цркве. О каквом послушању се може говорити при таквом односу према предстојатељима Цркве? Ми не знамо много о томе шта се тада догађало са епископима и игуманима, али знамо како је страдао преподобни Корнилије, Псково-печерски чудотоворац. Данашњи ревнитељи канонизације првог руског цара савршено произвољно тумаче речи службе које говоре да је земаљски цар “послао” преподобног Корнилија небеском цару. Они то представљају као благодатни чин, о коме је иначе немогуће другачије мислити осим као о богохулству.

Још једна слаба тачка у разговорима о канонизацији Ивана Васиљевича јесте његово многоженство, иако новинари, који се залажу за његову канонизацију, покушавају да оповргну ту чињеницу. Тумачење опричнине као неког монашког реда такође је врло проблематично. Уколико се уопште може говорити о благочешћу која је применљива на опричнину, то би у суштини било наметање неправославног облика благочешћа.

Не треба заборавити ни то да је митрополит Макарије иступао против опричнине – о томе се говори у 34-ом тому руских летописа. Сви ти покушаји "канонизације цара" Ивана Васиљевича смућују обичне вернике. А видимо да се све то намеће уз помоћ појединих средстава јавног информисања.

Секташтво у Православљу и Православље у секташтву

 

Секташтво у Православљу и Православље у секташтву

Архиепископ Јован (Шаховској)

Погрешно је мислити да сви православни у суштини не могу бити секташи и да сви секташи у суштини не могу бити православни. Није свако по имену православан такав и по духу, а нарочито се у данашње време може срести "православан" – истински секташ по духу своме: фанатичан, без љубави, рационално узак, који има упориште у људском, који није гладан и жедан правде Божије, већ пресит своје гордељиве правде, који строго суди с врха те своје умишљене правде - спољашњи догматски исправне, али лишене рођења у Духу. И обратно, могуће је срести секташа, који очигледно не разуме смисао православног служења Богу у Духу и Истини, који не признаје овај или онај израз црквене истине, али у стварности крије у себи много истински Божијег, истински братског према људима, који истински поседује обиље љубави у Христу.

Присуство такве разнородности у хришћанској заједници не дозвољава лакомислен приступ питању вероисповедних односа. Секташи греше у неразумевању Православља, али и ми, православни, не следујемо свом Православљу, не разумевајући њих, секташе, који понекад задивљујуће пламено и чисто стреме следовању Господу, животу у Њему, Једином. Човечји узак, горд, болестан разум, без обзира на то коме припада – православном или секташу, непреображен у Духу Божијем, једнако стреми ка подели и тражи повод за њу.

Ми, православни, верујемо, духовно видимо да поседујемо пуноћу човечански изражене истине. Али то само по себи уопште не значи да ми следујемо тој пуноћи истине и да смо њоме испуњени. Понекад је имамо само на језику или мислимо да она у нашим очима треба да замени брвно наше духовне лењости. Но, то ни издалека није тако. Ми имамо истину, у свој својој пуноћи, али не умемо или нећемо да живимо у њој, јер је превише тесна за нашег старог човека. Ипак, увек смо спремни да се погордимо и узвисимо своју православност. Док се међу иноверним хришћанима могу наћи многи који - по духу своме - живе у истини Православља. Постоје секташи који горе духом и љубављу према Богу и ближњима у далеко већој мери него многи православни, а тај дух пламене љубави према Богу и човеку јесте знак истинског животног Православља. Ко то не поседује међу православнима, тај није истински православан, а ко то поседује међу неправославнима – тај је истински православан. Као човек – он греши, као човек – он не разуме ово или оно, не види ову или ону боју у природи света (духовни далтонизам; не види, на пример, смисао иконе, смисао општења са светима који су напустили oвај свет), али по духу, као унутарњи човек, он је – веран и истинит, нелицемерном љубављу предан Живоме Богу Оваплоћеноме) Господу Исусу Христу – до смрти. Такви истински православни хришћани постоје како међу православнима по умоисповедању, тако и међу римокатолицима, а такође и међу протестантима свих видова, којима припадају и руски секташи, који су се умом и опитом одвојили од догматског исповедања Цркве, што због неразумевања тог исповедања у Духу, што због рђавих примера тог исповедања у животу. Сваком православном је јасно да православни људи по свом умоисповедању често морално и духовно не унапређују заједницу, већ је директно руше. Не говоримо о политичарима, јавним делатницима: ове речи се, наравно, у великој мери односе и на нас, свештенство, које не стоји увек на духовној висини Православља, без обзира на несумњиву свест о истинитости своје Цркве. А манастири... колико се дубоког неправославља, световног, трулежног духа понекад крило под смиреном одеждом монаха. И све оно "површно" и трулежно испливало је на површину црквеног живота и постало упадљивије од истински смиреног, самопожртвованог труда многих пастира и инока истинског Православља, који су својим животом ходили за Христом и умирали у Христу. Револуција је показала, разоткрила слабији слој руског свештенства, али је истакла мученичко исповедништво православног живота већине свештеника. Каже се да присуство секташтва одражава ниво религиозности народа. Може се и тако рећи: постојање секти показује колика је православност народа, његов пламени дух, његово стремљење ка идеалу, његову жеђ не за спољашњом религијом, већ унутарњом, жеђ свог срдачног завета Богу. И то у суштини јесте Православље. За присуство секти увек је више одговоран православан човек, тим пре свештеник, него секташ. Размишљати тако – није ли размишљати православно, узети на себе кривицу и одговорност за отпалу браћу. Иначе неће бити Христове правде – уколико се кривица не понесе. Човечју правду тешко је остварити признањем да су секташи криви, али Христова правда је другачија, "безумна" за свет, мудра само за – Бога.

Ни споровима, ни расправама, ни препиркама, нити грубим разобличавањима није могуће показати ту апсолутну силу Духа Божијег, који живи у Православљу, који је само Православље. Тај Дух може се открити само у за човека безумном одрицању од својих права по разуму и препуштању Суда - Духу.

У православној апологетици треба, пре свега, ставити јасан и нарочит нагласак на разјашњење смисла вероучења и на сведочење тог вероучења у животу. Треба јасно разумети да је Православље страшни Огањ, као Свете Тајне. Оне који примају пуноћу Православља тај Огањ или преображава или сажиже. Православље је изградило дух руског народа, али је и сажегло руски народ. Није тачно да је руски народ сажежен бољшевизмом, он је сажежен Православљем, постао је недостојан причасник Светиња Пуноће вере и та Светиња га је сажегла. Такав је закон Божијег Духа, закон Цркве. Секташтво – то је неправославно искање путева Православља. По немоћи човека оно се не остварује у дубину, већ у страну, тј. не у догматима, већ около догмата. Догматски (чист) живот около догмата представља по себи, разуме се, чистије Православље него недогматски (блудни) живот у догматима. То треба разумети са свом јасношћу, свом недвосмисленошћу Божије Речи, која то директно показује у причи о два сина, од којих је један казао да неће испунити вољу очеву - а јесте, а други да ће је испунити - а није. Исповедање православног Символа вере јесте печат Еванђеља. Символ је нужно савршавати у животу, оживотворити га. Код једног човека он уопште није реалан у животу, макар га тај човек свакога дана произносио у молитви; код другога вера се испољава у његовој љубави према Господу Исусу Христу, Оцу Небесном и Духу Светоме, и одражава се на лицу његовом, у речима и свим поступцима. Ко је онда ближи Царству Божијем? Одговор је јасан. Наравно, овај други, неправославан по имену, али православан по духу и истини, научен самим Духом.

Они који тврде и исповедају да су православни морају знати да Православље нипошто није ни привилегија ни повод за осуђивање других, као што није ни гордост. Сасвим супротно томе, Православље је смирење, исповедање пуноће Истине, како правде тако и љубави. Православље треба да победи само светлошћу својом, као Сам Господ, а не пушком - челичном или вербалном, свеједно. Православље не сија у православној заједници у којој царује гордост због свог Православља. Оно сија у ономе који је у свом Православљу смирен, који чистоту вере поима не толико својим маленим разумом, колико духом, целим својим животом. Лепота Православља дата је на спасење људи, а православни су почели да је усмеравају на осуђивање, на погибељ људи. Може се рећи да на земљи нема савршено православних, већ само делимично православних и такозваних православних, као и оних који себе не убрајају у православне, али се убрајају у Христову Цркву и животом живе у Христу. Православље је – сунчева светлост која сија на земљи. Сија за све, али не освећује оне који су у подруму, који су затворили своје прозоре, који су затворили своје очи... Но, овде и против воље изниче питање: зар се оваквим мислима, макар и у малој мери, не одбацује чистота православне вере, она чистота за коју је проливено толико крви и за коју су свети Оци толико ревновали? О не, то није одбацивање чистоте православности, већ управо њена заштита и исповедање.

Узмимо на пример, поштовање и узношење молитава светима. Секташ - неразумно, не по духу – одриче тај део живота духа, док ми признајемо његову духовну реалност у Христу. Може ли се спасити човек који не признаје ту реалност? Страшно питање. Може ли бити повод за осуду уколико се одбацује нешто што треба да служи као садејство спасењу? Шта свети траже – прослављење себе или Бога? Наравно, Бога. И свако истинско прослављање светих је, пре свега, прослављање Бога: "Диван је Бог у светима својим...” Дакле, када човек "непосредно" прославља Бога и када Га прославља истински, нелицемерно – свети и ангели, наравно, ликују, радују се и духовно љубе таквог човека. И супротно, уколико човек поје величања и акатисте светима, а у свом животу нема љубави према њиховом духу – духу Христове чистоте и правде, и љубави, није ли он пре ругатељ светима него онај који их прославља? Његовом заслугом можда су многи престали да прослављају свете, саблазнивши се таквим резултатима његовог прослављања... О, како је грубо плотско мудровање човечје, како се у људима распиње најчистији Дух Господњи!

Све што је утврђено Православном Црквом представља у суштини школу духа, најлакшу, уколико се похађа у духу. Све у Православној Цркви мора се оживети и одухотворити. Кривица човекова је уколико се оземљује. Ми, православни пастири смо - учитељи у Христу. Учитељ је Један – Господ Исус Христос, и нико – осим Њега – не може бити учитељ. Ми учимо само како се повиновати Једином Учитељу, не у своје име, већ у име Христово. Али, видимо да је неко без нас научио да буде ученик Христов. Дакле? Хоћемо ли устати против њега, као што су апостоли хтели да устану против оних који "не иду с њима" (Лк. 9,49), но они примише достојан одговор Учитеља, који важи и за нас, православне пастире. Ми смо дужни да се радујемо што је човек силом свемогућег Духа, који "дише где хоће", чудесно преобразио свој живот и Богу приноси плод. Нама није јасан пут Духа у том човеку? Али зар ћемо ми судити о путевима Духа, ако су плодови Духа очевидни? По плодовима ћете их познати. А плодове је апостол јасно одредио (1 Кор. 13, 4-8). Неопростив је само један грех – против Св. Духа, против љубави према Њему. Онај који воли лаж, хвали грех или се наслађује злобом, крив је за тај грех, али не и онај који умом признаје или не признаје, тј. који душом види или не види – ову или ону истину. Уколико духовни далтониста не види ову или ону боју у природи духовног света, а остале боје види као што их виде сви, нисам ли ја тај који ће бити презрен? Пре бих ја морао да будем предмет нарочите бриге, нарочитог саосећања. Секташ, који верује у Пресвету Тројицу, у неопходност духовног рођења, у неопходност свесног односа према крштењу, у неопходност непостидне вере међу равнодушнима, који је исповеда пред свима, који верује свакој речи Светог Писма и из ревности у вери сматра непотребним свe другe пројавe откривења Светог Духа у Цркви током 1900 година (откривења, која не противрече већ разјашњавају скривено у Еванђељу) – зар смо ми, православни, дужни да злобно гонимо таквог секташа? У чему је онда наше Православље? И не само секташе, ту нашу браћу по вери у Једнога Спаситеља и Искупитеља света, ми не треба да злобно, раздражујуће и грубо гонимо и осуђујемо. Никога од људи ми не смемо да злобно или раздражујуће гонимо и осуђујемо. Можемо да приметимо неку грешку, слабост, уколико смо сами чисти, али са саосећањем. А немилосрдно смо дужни да изгонимо само груби дух света из свог срца. И тада ће наше Православље засијати. Јер, средство је немогуће оправдати циљем. Немогуће је Православље штитити на пагански или јудејски начин. Чистоту Еванђељског Духа – Свето Православље – дужни смо да штитимо на еванђељски начин, бестрасно, мудро, с великом љубављу према души за коју је проливена Богочовечанска крв.

Бацити се каменом превише је лако. Наш стари човек само тражи дозвољен изговор да узме камен. Изговор ревности у вери је – најлакши. Штити се велика светиња – чистота вере и духа! Управо овде, у заштити светиње, човек је дужан да се обуче у светињу, да се опаше постом и милостињом духа. И тако пројави Православље у свом животу.

Потребно је отворено признати несумњиву чињеницу да међу свим исповедањима вере у истинско Богооваплоћење, савршено на земљи у Господу Исусу Христу, Алфи и Омеги спасења, међу свима који призивају Његово Свето Име – има духовно рођених људи. И међу православнима, и међу римокатолицима, и међу протестантима разних праваца и видова. И супротно, да и међу првима и другима и трећима постоје људи који нису рођени духом у Христу, који не мрзе на зло, који не воле Бога свим срцем, свим умом својим. Сви они које Православна Црква прихвата без крштења, сви ти хришћани су – браћа православних у Христу, и однос према њима мора бити нарочито братски, с љубављу. Кажемо нарочито - јер братски однос треба неговати према свим људима. Како православан може некога да обрати вери ако према том човеку нема љубави? Како ће тај човек спознати веру љубави, ако је не види у онима који је проповедају?

Гордост је мрска пред Богом, и ми, православни, сада се уразумљујемо не само за грехе наше плоти, већ и за грехе нашег духа. "Говориш: богат сам… (православан!) - а не знаш да си бедан и кукаван и сиромашан и слеп и го" (Откр. 3, 17) - говори Господ гордељивом православном човеку који нема љубави. Хоће ли доћи то благословено време када ће засијати истинско Православље у онима који носе Његово име?! Када ће засијати кротост, милостивост, чистота, нелицемерна љубав у Христу према сваком човеку, према свој твари. У наше време вера православна сија у мучеништву руског народа. И код појединих секташа - мученика и исповедника, као и код католика, прогоњених и мучених за веру Христову – прославило се Православље, истинско, нелицемерно, чистије и светије него у хиљадама топлохладних, бојажљивих, који имају само име "да су живи" (Откр. 3, 1), али су заправо мртви следбеници нашег чистог догматског учења.

Наше Православље овде је само одблесак, само ехо небеског Православља, његове вечне истине, вечних савршенстава. Небеско Православље је догматски чисто изражено у учењу Православне Цркве, али је оно дух и живот и има своје плодове који су – сам живот. Православље је добар плод, и o дрвету треба судити само по плодовима, по резултатима његовог цветања. Нека је цвет и ружан, лишће бодљикаво и суво, нека је дрво ниско израсло и неугледно, чак и поломљено... Но, ако је плод сладак, чист и хранљив – то дрво је православно у плодоносности својој. И обратно, нека су цвеће и листови раскошни, нека је дрво огромно и лепо, али ако је плод нејестив, горак, отрован или безвредан - на поглед на то дрво ништа неће пројавити истину Православља. А жалосно је уколико оно само почне да издваја себе и да се преузноси над другим дрвећем.

Но, у чему се састоји дух секташтва против кога се треба наоружати молитвом и трезвеношћу? Дух тај је дух душевне (не духовне) ревности. То је - рационализација вере, стражење над чистотом вере и изгубљена дубина. То је губитак љубави. Поједини православци на секташки начин штите своје Православље, користећи цитате Светог Писма или каноне као штапове, спорећи се са секташима, чак и са својим православнима (древни и нови расколи), штитећи своју веру без наде у Бога, без љубави према човеку. И обратно, код појединих секташа пројављује се православни дух у односу на поједина питања. На пример, у односу на неразумевање општења са Небеском Црквом (Светима) сви секташи, "не признајући" то општење, и не желећи да га присаједине опиту Духа, с гордошћу га одбацују, али jедан од њих ће разобличити православне за њихово "идолопоклонство" а други - "препустити суд Богу", и кротко се помолити за просвећење православне браће светлошћу истине. И један и други су ван опита православног општења са Небеском Црквом, али један је неправославно настројен (први), а други – православно, и без обзира на своје неправославно исповедање вере може пред Богом бити православнији од православног који са светима општи чисто формално – обредно, док у животу не поступа по заповестима еванђељским и не стреми срцем ка духу светих.

Сви су криви. "Нема праведнога - баш ни једнога" (Rим. 3, 10) – то треба запамтити. И не осуђивати један другога, већ помагати један другоме, учити се правди један од другога. Када би Господ ограничио Себе законима спасења који су разумљиви нашем човечјем уму, сви бисмо погинули. На безмерну срећу човекову – то није тако. Закони спасења Божијег шири су од нашег разумевања, тачније рећи – дубљи. Јер, Спаситељ је – Господ, а ми – људи, твар ништавна и грешна пред Богом. И "сва наша правда – као нечиста хаљина" (Ис. 64,6)... А сва наша православност је заиста "као нечиста хаљина"... Свест о томе само открива, само наглашава немерљиву истину, дубину и величину Православља.

(Зборник “Правило духа”)

Икона "Васкрсавајућа Русија"

Икона "Васкрсавајућа Русија"

Икона је – неотуђиви део живота Цркве, која је "стуб и утврђење истине". Зато је неопходно да свака икона, било стара или нова, одражава истину и да испуњава одређене захтеве:
1) познат извор порекла у складу са црквеним предањем, образац, историјски догађај, понекад - благослов ауторитетног духовног лица;
2) богословски садржај;
3) прихваћеност од стране целе Цркве;
4) уколико је икона нова и представља нову појаву у црквеном животу, за њено писање неопходан је архијерејски благослов. Писање нових икона се изузетно ретко дешава, обично је ново само име, а порекло води од старијег изображења (тако је, на пример, икона Божије Мајке Казанска настала од иконе Одигитрија). Такозвана икона "Васкрсавајућа Русија" – очигледно је нова и по композицији и по времену настанка. Не ослања се на црквено предање, нема богословски смисао, измислио ју је ко зна ко и није прихваћена од стране Цркве. Ширењем те иконе баве се људи који немају за циљ чување јединства Руске Православне Цркве. Категорички саветујем да се уздржите од поштовања те иконе.

С уважавањем,

јереј Димитриј Туркин

Теистички еволуционизам као ново аријанство

 

Теистички еволуционизам као ново аријанство

Свjештеник Данил Сисојев

Причасник Источне мудрости, св. Атанасије, назвао је Арија претечом антихриста, а литургијско предање сматра Аријево учење квинтесенцијом свих јереси. И ево у наше време поново се суочавамо са новом модификацијом ове древне јереси. Реч је о теистичком еволуционизму или, како га његове присталице још називају – телеологизму. Ово поређење многи ће сматрати усиљеним, фанатичним, "назадним" и потпуно неоснованим. Међутим, то уопште није тако. Образложење нашег става пружићемо у даљем тексту, пошто дефинишемо шта је телеологизам и какве су његове модификације.

Људи често мисле да телеологизам представља нешто целовито, неку алтернативу буквалистичком "ненаучном" разумевању књиге Постања (традиционално учење Цркве). Tо није тачно. Као што је и у “алтернативном буквалистичком никејству", аријанству, било много праваца, јединствених само у одбацивању Никејског Символа, тако постоји и читава гама различитих учења телеолога, која нису у складу ни са Предањем ни међусобно. Слични многоглавој хидри или камелеону, они не поседују унутрашњу чврстину али се једнако супротстављају Истини. Дефинисаћемо их према њиховој удаљености од вере Цркве, имајући у виду да и одступања од богопреданог Откривења, која се могу толерисати, као саставни елементи припадају систему чија је несагласност са хришћанством свима очигледна. Управо с тим у вези је чињеница да адепти једне од доктрина често подржавају радикалнија схватања телеолога. (на пример, о. Андреј Курајев изразио је своју сагласност са концепцијом Тејара де Шардена!).

Но, да набројимо антишестодневне идеје:

1. Према "најбезопаснијој" концепцији, дане Стварања треба буквално разумети као дане од 24 сата, али почевши од 4 дана, док су дани до стварања небеских светила трајали неодређено дуг временски период. У свему осталом присталице ове концепције уче о стварању света потпуно у складу са Православљем и одбацују сваку могућност еволуције. Али и сама могућност разумевања дана стварања као епохе отвара простор за ширење телеолошких идеја. Осим тога, одвајање прва три дана апсолутно није оправдано ни са становишта посткоперниковске астрономије, која тврди да је узрок дневног ритма окретање Земље око своје осе, што није ни у каквој вези са небеским светилима.

2. Радикалнија ревизија откривене истине односи се на тумачење да су сви дани једнаки неодређено дугом временском периоду (милијарде година), али се при томе сачувала вера да је Господ Својом силом створио сав свет без помоћи еволуције. Међутим, пред присталицама ове теорије "дана-епохе" налази се нерешив задатак – објашњење појаве трулежности у новосазданој Васељени до грехопада човека.

3. Следеће по удаљености од Истине је мишљење да је могуће стварање живих бића из животиња других врста уз помоћ Бога. Овде је у питању покушај да се у Православље уведу идеје Голдшмита и Гоулда, одбачене од стране "традиционалне науке". Један од аутора ове концепције (прот. Стефан Љашевски) ипак од свих животиња издваја човека кога је, према његовом учењу, непосредно створио Бог од земаљског праха.

4. Процес усвајања псеудонаучне митологије затим постаје све интензивнији. Појављује се учење да је човек створен од човеколиког мајмуна коме је Господ удахнуо бесмртну душу (o. Глеб Каледа, о. Андреј Курајев, о. Николај Иванов и др.).

5. Присталице следећег става у потпуности прихватају неодарвинистичку теорију о пореклу врста путем природне селекције и мутација, а разликују се по томе што је за једне (о. Андреј Курајев) овај процес последица синергије света (који, по њиховом веровању, поседује сопствену вољу – што доводи до јереси гностика Хермогена) и Бога.

6. Други тврде да се интервенција Бога јавља као фактор случајности мутагенезе (Гомањков).

7. Трећи, да је еволуција – последица тежње ка самоусавршавању, која је саставни део живота од самог његовог настанка (о. A. Мењ).

8. Даље се сфера делатности Творца још више сужава и своди на три момента – Велику Експлозију, појаву живота и разума (о. A.Мењ, о. Г. Каледа). Вероватно се Бог у њиховим представама учинио веома гадљивим. и одлучио да се мало мање упрља сопственом творевином.

9. Затим се логично поставља питање разлога тако дуготрајног дела стварања, на које телеолози дају потпуно манихејски одговор: еволуција је – последица борбе Логоса са сатаном (прот. А. Мењ, свешт. Г. Кочетков).

10. Еп. Василиј (Родзјанко) води ову идеју ка логичком завршетку, рекавши да свет у коме живимо уопште није творевина Бога, већ ђавола, а да књига Постања говори о стварању друге Васељене, која је разрушена грехопадом.

11. Затим имамо учење да првосаздани Адам уопште није историјска личност, већ кабалистички Кадмон, свечовек (еп. Василије, прот. А. Мењ).

12. На крају, Шарден је ово богохулство довео до логичког завршетка. По његовом мишљењу, сам еволуциони процес је - настанак и самопознање бога, у коме нема места за оностране интервенције, јер је бог растворен у том свету и у њему он до краја спознаје себе. Према томе, нема никакве радикалне разлике између добра и зла, живота и смрти, разума и безумља – све су то само етапе процеса самоусавршавања невештога духа, призваног да постане Бог. Наравно, код њега нема никакве сличности са Библијским Откривењем. Уместо Адама – група човеколиких мајмуна, који се ни у чему принципијелно не разликују од животиња, уместо историјског Исуса - космички Христос. На такав начин телеологизам закономерно долази до својих извора – теозофије, немачког романтизма (хегелијанство), гностицизма и пантеизма, који повремено прелази у јаросни антитеизам.

Сада, после објашњења шта је то телеологизам, можемо да образложимо основну мисао нашег чланка – да је телеологизам модификација аријанства. Заиста, ако размислимо, видећемо да се основна космогонијска интуиција аријанства и телеологизма у потпуности подударају, као идентичне и почетне премисе које доводе до ових закључака. И за Арија и за савремене "православне" телеологе Узрок постојања нама видљивих предмета – звезда и крокодила, људи и банана, планета и лептирова – није Сам Истинити Бог Творац, већ неки секундарни тварни узрок. Једина разлика, која раздваја Арија од данашњих телеолога, састоји се у томе да је секундарни узрок за првог ипак био разуман (створени Логос), за разлику од последњих, који сматрају да је узрок поретка бесмислено, мртво чудовиште еволуције (како га је с правом назвао А. Ф. Лосев). По истинитим речима св. Атанасија, "овде су ови чудни људи већ пришли манихејцима. Јер и они називају по имену само доброга Бога, и не могу показати ни видљиво ни невидљиво Његово дело; одричући истинског и стварног Бога, Творца неба и земље и свега невидљивог, они несумњиво, пишу чисту басну. Они виде дела истинског и јединог у Оцу суштог Слова, и одричу Га, проналазе за себе друго слово, које се не може доказати ни по делима, ни по слуху, пишу басне, измишљајући комплексног бога, који, као човек, говори и мења речи, а тачно тако и мисли и одлучује; међутим, говорећи тако, они не виде какво безумље чине". Управо то можемо да кажемо о богу еволуциониста, сазданом по њиховом сопственом лику и подобију. Јер, при свим својим смицалицама и узалудним напорима да представе себе православним хришћанима, они свакако, као ни аријанци, не могу показати ниједно дело Бога Творца видљиво нашим телесним очима. Сунце и месец су за њих формирани гравитацијом, животиње и биљке – мутацијом и природном селекцијом. Мора и реке – постепеним хлађењем усијане планете. За Бога најчешће остављају невидљиве ствари – законе природе (и то не све, већ четири светске интеракције, а и њих желе да сведу на једну), принцип живота (али не из конкретних врста живих бића), људску душу (под условом да признају њено постојање). На исти начин се одбацује свако очевидно дејство Бога у историји, под измишљеним изговором да очигледно чудо може да лиши човека слободне воље (мишљење А. Карташева и прот. А. Мења). Због тога се одбацује реалност Свеопштег Потопа, преласка преко Црвеног мора, египатских погубљења и др. све до еванђељских чуда (свешт. Г. Кочетков).

Али, сада је неопходно навести светоотачку аргументацију против ове аријанске парадигме. Свети Атанасије пише: "Ако је, по речима вашим, Он произишао из непостојећег, како је могуће да Он чини непостојеће постојећим? Ако Он, будући твар, Сам ствара твари; онда за сваку твар треба претпоставити да и она може стварати. Али, ако то прихватимо, зашто је потребна Реч, ако нижа твар може да прими битије од више твари, или уопште, ако је свака створена твар могла да чује од Бога: "Нека буде!" или: "Да начинимо! " и да се на такав начин изврши стварање сваке твари? Али, тога нема у Писму; и то је немогуће, јер ништа што је створено не може бити узрок који ствара". Овај аргумент је један од најјачих и он се свом тежином обрушава на "православне" еволуционисте. Јер, само признање да твар поседује способност стварања доводи до одбацивања учења о јединственој природи Бога, Оног Јединственог Који поседује моћ стварања и Који може да чини нешто небивало. Да би творевина могла да створи нешто принципијелно ново, она мора имати могућност да постави себе ван граница просторно-временског континуума, а наш разум поседује самo појам простора и времена. Тај неопходан услов за стварање нечег принципијелно новог не може да испуни нико осим неограниченог вечног Бога.

Узгред речено, мишљење светитеља Атанасија потврђују чињенице које опажа и наука. – Јединствено биће које поседује способност стварања јесте – човек, способан само за нову комбинацију већ постојећих реалности али не и за стварање, на пример, четврте основне боје. А уколико и то разумно биће није способно да створи нешто принципијелно ново, колико су онда глупи они који сматрају да је бесмислена и неорганизована материја сама од себе породила Васељену!

Као што овим расуђивањима додаје богомудри Василије Велики, "ако се Бог постидео да Сам саврши стварање постојеће твари: онда од ње не прима ни славословље; јер ако се постидео да је створи, онда неће ни хтети да је призна за Своју творевину". Тако, присталице телеологизма не морају да рачунају на то да ће њихове молитве бити услишене на висини. Савршено је јасно да ти људи не могу бити православни свештенослужитељи, призвани да измире људе са истинским Творцем, чак ни да просто уђу у храм – који је Спаситељ назвао домом молитве (Мт. 21, 13). Многима ће се ова изјава учинити грубом, али она по неопходности логички проистиче из чињенице да они и само своје тело, и читаву видљиву Васељену (укључујући и материјал од кога су храмови изграђени) не приписују немерљиво великој Моћи Творца, већ некаквом тварном посредству.

Још једна сличност телеолога са аријанцима огледа се у њиховој тежњи да иду у корак с временом. Тако познати савремени екстравагантни обновљенац, игуман Инокентије (Павлов) говори на радију "Софија": "Сећам се да ми је једна интелигентна, образована дама рекла: "Не желим да моје дете у школи изучава Дарвинову теорију еволуције". Одговорио сам јој: "Милостива госпођо, опростите, али она је научно прихваћена. А оно што је научно прихваћено постало је део опште светске културе, а то је дете дужно да зна. Друга је ствар што ће он то као хришћанин на одговарајући начин протумачити у својој свести. Ми имамо прекрасне опите како је то учинио Тејар де Шарден" ("Софија" 11.10.2000. Игуман Инокентије Павлов). Слична расуђивања слушамо и од других делатника. На пример, Е. Полишћук овако "разобличава" свете Оце и њихове савремене присталице-креационисте: (креационисти кажу да) "треба тумачити само онако како су то чинили свети Oци. Но, тумачити значи - размишљати, а не громогласно извикивати цитате. Свети Оци нису знали много тога што данас зна сваки школарац". И на тој основи он одбацује традиционално разумевање књиге Постања. Али, ми памтимо одговор св. Атанасија претечама савремених еволуциониста: "Треба служити Гоподу, а не времену". Јер, Оци доиста нису познавали свет на начин на који га познаје данашња наука, већ на принципијелно другачији. Они су се ослањали на Откривење Свезнајућег Творца, док се наука ослања – на представе које се мењају сваког минута, које често нису ни у каквом односу са видљивом реалношћу или јој чак и противрече.

По мудрим речима П. Фејербенда, "чињеница да модел добро функционише сама по себи не значи да је реалност структурисана као тај модел. То је здрава претпоставка – један од "примарних елемената" научне праксе. Приближења се у науци користе на сваком кораку – да би се олакшала рачунања у оквиру одређеног дијапазона параметара. Својства и основе тих приближавања често се разликују од својстава и основа теорија из којих су те апроксимације "развијене". Према томе, уколико теорија, као што се претпоставља, одговара стварности, приближавања јој не могу одговарати у смислу те речи. С друге стране, теорије се често граде као кораци на путу све више задовољавајућег описивања за сада непознатих слика света. Оне могу да функционишу сасвим успешно, али сам циљ, ради кога су створене, спречава нас да из њих изводимо закључке о стварности. Такве су, на пример, стара квантна теорија и Њутнова теорија гравитације – у тумачењу самог Њутна. Осим тога, и формално савршена теорија може да доживи фијаско при покушају да се тумачи као непосредно изображење стварности.

Пример – Шредингерова таласна механика. Она је елегантна, унутарње усаглашена и веома успешна. У њеној основи лежи претпоставка да су елементарне честице таласи. Међутим, Бор и његова школа, извршивши анализу широког круга појава, установили су да та интерпретација противречи низу важних чињеница. (Ова интерпретација изазвала је и формалне тешкоће, тзв. редукцију таласног пакета и др.).

Да поменемо и најбоље теорије модерне физике – општу теорију релативитета у њеном савременом виду и општу квантну механику. Без обзира на све покушаје, данас није могуће створити усаглашену слику која ће задовољити обе теорије – претпоставке једне теорије директно противрече претпоставкама друге. Можемо ли после тога сматрати да нам свака од њих даје веран опис стварности? Ја – не. Ја могу само да утврдим да су они у суштини корисни модели приближавања, али да ми немамо никакву представу како изгледа стварност којој се приближавају".

Давно пре овог философа, у односу на питање граница науке Црква је формулисала свој став у одлукама Константинопољског Сабора 1076. године против Јована Итала (због ауторових цитирања ових одлука еволуционисти су се нашли силно увређенима):

"Онима који себе сматрају православнима, а бестидно или нечастиво уносе у учење Православне Католичанске Цркве нечастиве ставове паганских философа о душама људским, о небу, земљи и другим тварима, анатема.

Онима који, уместо да чистом вером, у простоти срца и свом душом признају велика чуда као несумњиве догађаје, савршена Спаситељем нашим и Богом, Владичицом нашом Богородицом која Га је нетљено родила и другима светима, који покушавају да их посредством мудровања софизмима представе немогућим или да их тумаче по својој вољи, и остану упорни у својим ставовима, анатема.

Онима који превише радо прихватају паганске науке и изучавају их не само ради сопственог образовања, већ и следују лажним мишљењима исказаним у њима, примајући их за истините; и који су до таквог степена привржени таквим мишљењима, сматрајући да имају неку тврду основу, па и друге заинтересују тајно, а понекад и јавно, и не устежу се да уче о томе, анатема.

Онима који неистинито објашњавају богомудре изреке св. учитеља Цркве Божије и који покушавају да другачије тумаче и изврћу смисао учења, јасно и коначно израженог благодаћу Светог Духа, анатема".

На жалост, хтели они то или не, присталице теистичке еволуције у својој гносеологији у потпуности потпадају под ове одлуке. Као што у својој космогонији они у потпуности понављају учење Арија – највећег и "најузорнијег" јересијарха.

Секте и јереси које паразитирају на Православљу

 

Секте и јереси које паразитирају на Православљу

Свештеник Данил Сисојев

Пророк и боговидац Мојсије, предводећи поворку старог Израиља, рекао је: “Ићи ћемо царским путем, нећемо свртати ни надесно ни налево” (Број. 20,17). Руководећи се до данашњег времена овом наредбом Божијом, Нови Израиљ – Васељенска Православна Црква - води своју децу поред спрудова и подводних стена овога света. Она и данас чува оно исто Откривење које јој је поверио Њен Саздатељ. Њена деца су послушна постављеним епископима и знају место које је Бог свакоме доделио. Но, као и у дане странствовања у пустињи, тако и у наше време постоје лажепророци, бунтовници, који, заведени овим светом, скрећу са тог утабаног, царског пута Светог Духа на нове путеве и тако образују нове секте, које у почетку настају унутар Цркве, а потом од Ње отпадају.

Веома је важно запамтити да наше време ни у чему није изузетак. Но, данас се понекад говори: раније су била тако светла времена, у Цркви је све било прекрасно, - а данас су времена - последња, свуда је одступништво, апостасија, - зато су у Цркви сви архијереји продати, сви свештеници користољупци, блудници и пијанице, остају, кажу, само поједини подвижници код којих треба ићи... Ове речи хуле на Цркву представљају својеврстан манифест расколничких настројења.

Јер, Црква је један од субјеката наше вере, о коме је казано у Символу Вере: “Верујем… у једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”. Ми верујемо да је Црква непогрешива, да она не може да греши, да не може да прими лаж за истину, да ће остати занавек. Она ће се сачувати у свој својој пуноћи и у време антихриста (“врата адова неће је надвладати”) – у тростепеној јерархији: епископству, свештеништву и ђаконству – сачуваће сву пуноћу истине, и Литургија ће се савршавати у Цркви све док се не врати Господ наш Исус Христос.

Из ове свима познате чињенице следи да људи који говоре да је Црква сада наводно одступила, да је Црква у заблуди, да је Црква сагрешила – стају на пут раскола, на пут секташтва.

Разлога за отпадништво има много, али последица за оне који одлазе у раскол једнако је болна – вечна погибељ душа расколника. С овог становишта покушаћемо да размотримо два типа одступања од Мајке Цркве и њихове узроке.


“Леви” одступници

О првом типу одступништва смо много слушали током последње деценије – то је неообновљенство. Овде можемо сврстати групу О. Георгија Кочеткова, који је основао алтернативну јерархију својих презвитера, практично независну од канонског епископата. Сличног умног настројења држе се и присталице и следбеници о. Александра Мења који је у суштини створио сличан систем. Права суштина убеђења његових следбеника, који се споља придржавају разних вероисповедања (од радикално-протестантских до унијатских) је истоветна. Они говоре да су Свето Писмо и Предања Светих Отаца написани веома давно и да је неопходна модернизација, сагласно духу времена. “Ми треба да будемо савремени људи”, - говоре присталице овог усмерења. Они су убеђени да ће се Црква, ако не пође тим путем и не почне да мења основно Предање, неминовно претворити у гето.

Они не чују страшне речи ап. Јакова: “Прељубочинци, не знате ли да је пријатељство са светом непријатељство према Богу? Ко, дакле хоће да буде пријатељ свету, постаје непријатељ Божији” (Јак. 4,4). Они су заборавили на Истину и мисле да је Она – само производ човекове активности и да је стога треба “модернизовати”, па и заменити, да их пријатељи таквих модернизатора не би сматрали “реакционарима”. Може се рећи да присталице таквих настројења скрећу налево од царског пута и гину у тами савременог одступништва.

Из неких разлога многи хришћани сматрају да раскол има само један вид – обновљенски. Али, скретање надесно може довести до много тежих последица.


Сродство обновљенаца са псеудоревнитељима

Просто је запањујуће што и обновљенци и они који себе називају “ревнитељима Православља” имају исте мотиве и што се под тим изговором цепа Црква. Они гаје потајно убеђење које претерано не истичу, али се оно као црвена нит провлачи кроз сва њихова дела. Суштина је у томе што је у њиховим очима Истина превише слаба да заштити Себе. Њој је потребна спољашња заштита монархије и снажне државе. Да, строго говорећи, њима Истина није нарочито нужна (што сведочи мноштво фалсификата које дозвољавају). Њима је важно нешто друго – патриотизам, али не духовни, већ полупагански, који поштују више од Православља, национализам, вечна борба, перманентна револуција, али никако не “тих и безмолван живот у сваком благочешћу и чистоти”.

И тај покрет псеудоревнитеља је за Цркву много опаснији од свих модерниста заједно. Из црквене историје знамо да су се у време великих христолошких спорова V века дешавала слична одступања. Модернисти су били несторијанци, а “ревнитељи” - монофизити. Како тада тако и сада модернисте подржава “интелигенција”, а ревнитеље - монаштво. Велики “старци” тога времена – Варсума и Шенуда - подржали су монофизите и чак руководили крвавим бојиштем Разбојничког сабора. Као последица, због несторијанства из Цркве је изашло на стотине хиљада, а због монофизитства – на десетине милиона људи.

То исто се десило у Русији у ХV веку, када су под утицајем проповеди “ревнитеља благочешћа” стотине хиљада, ако не и милиони хришћана напустили Божији покров, од којих су многи извршили самоубиство из страха од доласка антихриста и његовог “духовног печата”. Како то подсећа на наше дане!

И данас се над Црквом поново надвила опасност од раскола, и то не мање страшна него у време блажене успомене патријарха Никона. Знаци таквих расколничких настројења су ту. Постоје манастири, у овом или оном степену заражени “антиИННизмом” (који међу парохијанима подстичу страх да ће случајно, мимо своје воље примити “печат антихриста”, помрачујући свако здраво расуђивање), царебожјем, одрицањем црквене јерархије, следовањем самозваним “пророцима” и “старцима” – што све фактички подсећа на неко ново хлистовство. Југ Русије заражен је имебожјем 1.


Манихејске заблуде

И, на крају, страшно је што је међу неким монасима и парохијанима почело да цвета манихејство 2. Та манихејска заблуда је можда и неприметна за непажљиво око, али је распрострањеност манихејске јереси достигло претеће размере. Често смо слушали како у манастирским гостионицама тако и од парохијана овакве речи:
У наше време не треба се женити, јер су последња времена. (Упореди: “Ако ко куди брак и гнуша се жене верне и благочестиве, која са својим мужем живи, ако је куди и вели да она не може у Царство ући: да буде под клетвом". 1. правило Гангрског сабора, такође види 51. правило св. апостола).
- Данас је немогуће спасити се у породици, зато мужа (жену) треба напустити и отићи у манастир. (Упореди: 14. правило Гангрског сабора).

Приметимо, узгред, да су многи који стално живе у манастирским гостионицама управо тако и поступили. Срце се стегне када видиш њихову несрећну децу, необразовану, заборављену, - често у буквалном смислу прљаву. Такав безобразлук према канонима (15. правило Гангрског сабора) навлачи анатему на главу oваквих “богомољаца”.

Јадан семинариста Н. Оженио се, значи, не може се спасити. Сви ожењени свештеници су - пушачи и пијанице. (Уп.: 9. правило Гангрског сабора).
- Од ожењеног свештеника не треба тражити благослов, не треба се код њега исповедати. (Уп.: 4. правило Гангрског сабора).
- Баћушка, благословите да живим с мужем као сестра са братом.
- Девојчице не треба да се играју с луткама, грех је да замишљају себе као будуће мајке.
- Да не једеш месо јер је скверно. Ко једе месо, постаје звер. (Rазговор између старије и млађе парохијанке. Уп. 2. правило Гангрског сабора).
- Туци дете, не жали. Јер кад га бијеш, из њега излазе беси који увек живе у плоти. (јерес месалијанска 3, осуђена на 3 Васељенском Сабору).
- У вину и вотки су демони. (Уп. 51. и 53. правило св. апостола).


Жилавост древних јереси

Све ово није наша измишљотина, већ примери из живота. Овде можемо само да се чудимо лукавству и жилавости древних јереси. А најболније је што се оваквих идеја не држе само мирјани, него и поједини монаси, који су отишли у манастир не ради подвига уздржања, већ због гашења брака. (О некима од њих говорићемо у даљем тексту).

Не без разлога такви парохијани, склони “богословствовању” из незнања, обично бирају такве духовнике у обитељима. При томе се не обраћају опитним и мудрим монасима, већ младим, и не по разуму ревносним младостарцима, које је с правом осудио Свети Синод (28.12.1998.). И онда се нађе мање-више познати “старац” који, организовавши подстрекачку групу и потпавши под архијерејску забрану, завапи због непостојања истинског благочешћа и почне да се позива на ауторитет предсказања приписаних св. Серафиму Саровском о последњем одступништву епископата – и тог часа се око њега ствара мноштво присталица. Такви примери постоје. А још је горе ако се таквима идејама зарази неко веће братство, које окупља многе презвитере и мирјане, и још ако добију подршку неког “увређеног” епископа, размах раскола може бити катастрофалан.

Тим пре што је за раскол идеолошка база већ припремљена - кроз пропаганду идеја заграничника, захтеве за прослављање људи који су погинули у катакомбном расколу као новомученика, кроз стварање орела пострадалих за правду – код грчких расколника: старокалендараца - зилота (”непомирљивих”) итд.

Шта се може учинити у епархијама да би се спречило ширење расколничких настројења? Потребно је да се у свој строгости примене правила Гангрског сабора (и њима слична), која су данас нарочито актуелна, као и да се обрати већa пажњa на дешавања у манастирима, посебно у манастирским гостионицама.

Такође је важно нагласити опасност од пропагирања маркионитских 4 идеја, које продиру у свест многих монархиста који не проверавају и не потврђују своје емоције Божанским Откривењем. Такви “ревнитељи” тврде да Стари Завет принципијелно противречи Новом. Први је, по њиховом мишљењу, откривење сатане, а други – Бога (поједини чак говоре “руског Бога”). Овакве идеје проповедају се у делима Жевахова и данас популарног историчара Л. Гумиљева, као и међу присталицама РНЕ (А. Баркашов). Оне имају за последицу потпуно одбацивање хришћанства, а прикривени псеудопатриотским слоганима воде ка процвату неопаганства.

Такви делатници треба да знају да су следбеници Маркиона, коме узноси хвале Л. Гумиљев, анатемисани још у другом веку и да тај удео чека и лажепатриоте, уколико се не покају. Као последица таквих ставова поједини патриоти наступају са расколничким паролама раздора у Васељенској Цркви у име “једино-неповређеног руског Православља”. Но, о том феномену говорићемо касније.

Још више се међу хришћанима раширила царебожничка јерес, о којој смо такође писали. (“Богословске саблазни монархистичког покрета”. Журнал “Благодатни огањ” Бр. 4. 2000). Суштина овог учења састоји се у тврдњи да је свети цар Николај Искупитељ грехова руског народа. (Ово учење потпада под анатему Недеље Православља, која осуђује оне који не признају крв Христову као једино средство оправдања). Његова смрт била је жртва за Русију, за заветопреступнике. А сви Руси носе грех цареубиства, који се не смива чак ни водом св. Крштења, већ захтева лично покајање. (Не једном су код нас на исповест долазили људи да се покају за овај измишљени грех). И њихова главна кривица је у томе што су нарушили завет Земаљског сабора из 1613. године, па стога казна Божија лежи на њима. (Без обзира на то што Земаљски сабор уопште није црквени сабор, и што његове одлуке за нас имају духовно значење колико и одлуке Државне Думе!).

Смрћу владара наводно је узет Задржитељ (2. Сол. 2,7) – па је данас време “предантихристово” а на власти “сатанократија” (нескривено манихејско учење). Ова доктрина образлаже се тврдњом да је то истина, јер тако каже “предање стараца”.


Јерархија “пророка”

Овде треба рећи неколико речи о ненормалном, болесном односу према старчеству који данас постоји код дела православних, који сматрају да је старац - пророк Божији, који говори само реч Господњу. Његове речи многи сравњују са речима Библије 5, а поједини их стављају и изнад ње. У њиховим очима, ауторитет стараца неупоредиво превазилази ауторитет епископата. У свести ревнитеља архијереји су – сви до једног одступници, штићеници власти, који се могу тешка срца трпети, али нипошто не и слушати. Једини истински руководиоци Цркве су “старци”, који поседују непогрешивост на какву не претендује ни римски папа 6.

Црквом управљају старци?! Ни Сергије Радоњежски, ни Серафим Саровски, ни Антоније Велики из неких разлога тога се нису досетили! Они су увек сматрали да је Црква тамо где је православни епископ. Зашто? Зато што су били православни. И знали су да је Црква поверена управо епископима (као што је говорио Јован Дамаскин)!

Они који на то место стављају старце, уводе нову јерархију коју Црква не познаје! То је јерархија “пророка”, који наводно треба да контролишу свештенике, епископе! Таквих покушаја већ је било у Цркви. То “ново” откровење је – поновно рађање јереси Монтана и Прискиле 7. Познато је да је још у 2. веку Монтан тврдио да је он оваплоћење Светога Духа и да је, према томе, епископска Црква нижа од његове личне духовне цркве. Црква је такво учење увек одбацивала као јерес…

Ако данашњи “старац” пророкује (свака његова реч сматра се пророчанством, макар је не изговарао он него његова келејница), највећи грех је сумњати у његове речи. Ако се његово пророчанство није остварило (пример лажепророчанства за 1992. годину, када су многи очекивали крај света на основу “откровења преподобног Калиника”), то онда значи да су “старци одмолили” (иако Писмо захтева да се пророци испитују, а неостварена пророчанства показују лажепророка у човеку (Пон.Зак.18,22) - највећег грешника). Таквога “пророка” су у оно време предавали смрти! Зато што је лагао у име Господа! Данас веома много људи воли "предсказања" монаха Авеља, али при томе заборављају да је он послат у затвор по наредби светитеља Филарета Московског – управо због лажепророчанства о датуму краја света… Код нас се лажепророчанства обично радо опраштају, иако данашњи старци непрестано лажу!...

На овај начин многи стављају старце изнад (!) Христа који је рекао: “А о оном дану и часу нико не зна, ни анђели небески, него само Отац…” (Мт. 24,36).

Ми знамо какву су духовну силу поседовали истински старци – такви као што су Амвросије Оптински, Серафим Саровски и др. Али народна говоркања узводе друге у “старце” без икаквих основа. Обично што је радикалнији и строжи свештеник, што више захтева послушност од других, а нарочито што се гласније руга свештеноначалију – то ће брже бити проглашен за “старца”. А још ако при томе подржава некаква есхатолошка очекивања и говори о “виђењима”, самовољно се бави истеривањем демона, дели необичне савете 8, титула “старца” је загарантована. Као што је говорио о. Никон (Воробјев), “Мени је лако да постанем старац, довољно је да два пута на коленима oтпузим око храма, почнем да делим просфоре уз чудне изјаве - и готово…”

Заиста се обистињују речи ап. Павла: “Јер ће доћи време када неће подносити здраве науке, него ће сходно својим прохтевима накупити себи учитеље да им голицају уши, па ће одвратити уши од истине и окренуће се причама” (2 Тим. 4,3-4). Израз “голицати уши” овде је нетачно преведен. Изворник, који је тачно пренет црквенословенским преводом, каже “чесали бы слух” – тј. ширили би сензације. “Старци су рекли” – и разум се искључи, остају само емоције (чак и ненавист према онима који се томе противе).

Међутим, ако се обратимо Предању Цркве и Еванђељу, видећемо да се израз “предање стараца” употребљава у негативном смислу (Мт. 23): “Укидајући реч Божију својим предањем што сте га ви установили” (Мк. 7, 13).

Занимљиво је што смо већ морали да се суочимо са таквим савременим “предањима стараца”. Једна жена је причала да јој је старац благословио да не плаћа за стан, јер банке захтевају ИНН. Упитао сам је:
- А није забранио да се користи топла вода, односи смеће, укључује лампа?
- Не – одговорила је, – благословио је да тако живим све док ме општинска управа не исели.
На тај начин, предање о ИНН-у заменило је заповест Господа “Не укради”. Када сам јој то рекао, она се страшно увредила. Тада сам јој предложио да бира између “старца” и Еванђеља и она је ипак изабрала Писмо.


Истински старац се не супротставља епископату

Истински старци свих времена никада нису себе супротстављали епископату. Тако је преп. Антоније изашао из пустиње да подржи св. Атанасија, а преп. Теодосије Велики дошао је с монасима у Јерусалим да подржи патријарха кога су присиљавали да се одрекне Халкидонске вере. Преп. Сергије је из послушања митропoлиту Алексију ишао да мири кнежеве, а преп. Серафим је престао да чита акатист Богу Оцу, сазнавши да га је Синод одбацио.

Савремени “старци” су “светији” и од Антонија и Сергија и Серафима и Теодосија… За њих преп. Јован Дамаскин није рекао да је “Црква поверена епископима”. За њих св. Игњатије Богоносац није писао: “Ко није са епископом, тај није с Богом”. Није без разлога с таквим покретом повезано мноштво виђења и досад непознатих учења. Такво је и мишљење да је “благодат прешла” са Државне иконе на Честноховску (и сваки који то не признаје је – иконоборац), таква су самовољно урађена дела која се приказују као чудотворне иконе, иако као две капи воде личе на слике окултиста и богородичника (говорим о познатом изображењу “Васкрсавајућа Русија”), као и нови, својевољно “канонизовани” “светитељи” као што су Григорије Распућин, Иван Грозни, Игор Таљков (њему се већ написани и акатист и икона!), Василиј Чапајев и многи други 9.


Инвазија апокрифа

Неопходно је издвојити мноштво откривења и апокрифа које шире наши “ревнитељи”. И сумњива откровења која се приписују преп. Серафиму, - која је, као што се обично сматра, записао Мотовилов, али која потичу из архива о. Павла Флоренског (склоног мистицизму). Та откровења, заједно са низом очигледних лажепророчанстава (сличних обећању да ће Југ победити Север у САД, или обећању да ће преп. Серафим васкрснути у време императора Николаја – види “Серафимово послушање”), садрже предсказање о одступништву архијереја, на које се тако радо позивају савремени расколници. Треба рећи да код нас нема доказа о аутентичности ових текстова, записаних неколико деценија после кончине преподобног.

Ево шта о томе пише богослов Андреј Курајев у књизи “Окултизам у Православљу”:

“…Недоказивост, необичност и фантастичност карактеристични су за поједине црквено неауторизоване успомене о животу светих. Тако је сабеседник преп. Серафима, Н. Мотовилов, ширио крајње фантастичне легенде о пророчанствима старца. 1854. године он је саопштио императору Николају да ће старац Серафим “васкрснути пре општег васкрсења из мртвих у време царствовања Вашег Императорског Величанства и то само ради вас, Велики Господару”. Затим 1867. год. (позивајући се на преподобног) пише странице будуће историје: “Русија ће се слити у једно велико море заједно са другим земљама и народима словенским - у грозно и непобедиво царство сверуско, свесловенско Тога Магога, пред којим ће дрхтати сви народи. Уједињеним силама Русије и других Константинопољ и Јерусалим биће покорени. Приликом поделе Турска ће скоро сва остати за Русију… Антихрист ће се родити између Москве и Петрограда, у великом граду који ће бити назван “Москво-Петроград”. Пре доласка антихриста треба да се одржи Осми Васељенски Сабор свих Цркава ради обједињења и уједињења свих светих Христових Цркава против предстојећег антихришћанског покрета - под Једну Главу Христа-Животодавца… Јевреји и Словени су два народа судбе Божије, сасуди и сведоци Његови, неуништиви ковчези; а сви други народи су пљувачка коју ће Господ избацити из уста Својих”. Овај текст је толико чудан (и екуменичан), а његово порекло толико двосмислено (јер рећи да текст потиче из архива свешт. Павла Флоренског – исто је што и рећи да потиче из света окултиста и фалисификатора) да чак ни приређивачи енциклопедије савремених апокрифа – православног трилера “Русија пред Другим доласком” нису сматрали да је могуће да се тај текст објави у потпуности”.

Осим тога апокрифни су и “Сан митрополита Макарија (Невског)”, на коме царебожници заснивају своје учење, књиге “Богом дана”, “Казивање о житију блажене старице Матроне”, “Блажена Алипија”, “Сестра Антонина. Вода Великог четвртка” и многе друге.

Сматрам да је један од главних разлога за овакав процват визионарства то што је савремени свет преплављен окултизмом. Људи навикли на “ширење сазнања” улазе у Цркву и везују за Њу свој начин размишљања. Радећи у Душестаратељском центру у име св. прав. Јована Кронштатског приметио сам да су они који су били у окултним сектама веома склони тражењу стараца и да са много већим задовољством читају антимасонска дела него Свете Оце.


Јерес царебожја

И ево већ наилазимо на већу групу људи, који су сачинили своју догматику и фактички алтернативну “цркву” унутар Руске Православне Цркве.

Да се осврнемо на те људе који су већ оформили секту. Најгласније међу њима је “Братство Цара-Искупитеља”. Идеолог ове секте је извесни В. Кузњецов. У њој је такође бивша келејница о. Николаја Гурјанова Залитског, која је својевољно себе именовала у схимонахињу (“Шаталова пустиња”), Николај (Гројан) и позната певачица Жана Бичевска. Тај покрет подржава игуман Митрофан, који је надлежан за један од округа Ивановске епархије.

Ова секта се придржава већ поменуте царебожничке јереси. Но, поред тога, они тврде да, с обзиром на то што је Цар глава Цркве и што се јерархија једном одрекла цара и признала привремену управу, законите Цркве на земљи више нема, да је данас Црква ОБЕЗГЛАВЉЕНА, а да у невидљиву Цркву улазе само они који признају невидљиву власт духовног цара. Цар, по мишљењу ових јеретика, не подлеже црквеном суду и може да ради све што хоће. Они исповедају својеврстан екуменизам – теорију грана, али не толико у обновљенској форми, већ у ужем смислу – сматрају да су и наша Црква, и расколници-старокалендарци свих 14 раскола колико постоји у Грчкој и катакомбници – сви чланови једне цркве. Иако ми знамо да је Црква тело Христово, да постоји у евхаристијском општењу.

Доктрине царебожника придржавају се и чланови секте А. Макејева “Опрично братство св. Јосифа Волоцког” које иступа са идејама “православног терора” и обећава да ће одрубити главу Свјатејшем Патријарху у самом Храму Христа Спаситеља 10, да ће удавити у реци С. И. Носенка – уредника журнала “Благодатни огањ”.

Од великог је значаја што сличне идеје имају и присталице Баркашовљеве РНЕ 11. У газети Сверуског покрета руског националног јединства “За Русе” читамо: “Цар Николај упозорава: “Русији је суђено да доживи катастрофу” (Бр. 3, 2002). А у чланку “Осењивање свастикама” певају се дитирамби о. Сергију, свештенику села Лупачева у Јарославској епархији (који је на храм, просто речено, ставио свастике), Хитлеровог симпатизера. Газета тугује што је после таквих отворено фашистичких настројења “епархија баћушку сменила са дужности”… Карактеристично је то што се овде идеје “православног терора” развијају на својеврстан начин: газету украшава симбол егзекутора-опричника: метла и пасја глава. Очигледно је да је то идеал “опричног” хришћанства чију је моралност јасно изразио историчар Иван Виноградов из Нижњег Новгорода у чланку “Чињенице против фантазије” (”Рус Православнаја, Но. 3-4. 2003.) Правдајући зверства Ивана Грозног “државним интересима”, доказујући неопходност канонизације тиранина, он у злодела уводи овакву духовно-моралну базу: “У оно време јавне казне сматрале су се пројавом својеврсног милосрђа према заблуделим душама грешника”, “Да, Иван Грозни је узео на себе одговорност за погубљења, али он заједно са егзекуторима није иступао само у улози судије, одговорног за кажњавање преступа, већ и духовног лекара – заступника грешника, да им кроз предсмртна страдања плоти олакша загробну казну”.

Нећемо говорити о потпуној и очигледној бесмислици “заступништва”, према којој се удео грешника не олакшава покајањем већ што грознијим предсмртним мучењима. Мислим да је присталицама царебожја преостало још да преиспитају свој однос према римокатоличкој цркви и да канонизују великог инквизитора Торквемаду. При таквом оправдању, тачније, канонизацији зла, можемо “с осећањем испуњеног религиозно-моралног дуга” говорити о канонизацији тиранина минулог века – Јосифа Стаљина. Што се већ спрема, како видимо...

Но, да се вратимо “Братству Цара-Искупитеља”. Друга карактеристика ове секте је потпуно јеретичка есхатологија коју излаже Ж. Бичевска. “Братија” тврди да се антихрист већ духовно зацарио (ово учење било је познато и раније – њега су се држали расколници староверци, што је довело до масовних самоспаљивања) и да ставља “духовни печат”12. Позивајући се на “предање стараца” (посебно покојног о. Николаја Залитског, кога сматрају катакомбним схиепископом Нектаријем, профитирајући на имену свештеника уваженог у читавој Русији), секташи тврде да ће се крај света догодити на следећи начин. Они верују да антихрист неће царовати у Русији – што представља ново достигнуће у области богословља које чува речи Јована Богослова да ће се антихристу поклонити СВИ народи, племена и језици. У Русији ће се зацарити православни цар, који ће заменити сву јерархију и стати на чело Цркве, док ће у осталом свету царовати антихрист. Цар ће се сукобити с антихристом и убити га. Ми, људи грешни, мислили смо да ће антихриста убити Христос дахом уста Својих, као што је о томе написано у другој посланици Солуњанима, а не да ће га убити православни цар. Након тога цару победнику јавиће се Христос, очигледно да би га наградио. Цар ће му дати своју круну – и започеће хиљадугодишње царство Бога на земљи 13. Све непријатеље своје секташи ће “раскомадати:” (“Све непријатеље ћемо сустићи и раскомадати, Господу хвала”- дослован цитат из песме Жане Бичевске, која управо тако замишља торжество“опричних идеала” поштовалаца Ивана Грозног). Но, наступање те “светле будућности” омета Црква која не жели да канонизује Распућина и Ивана Грозног.

“Братство Цара-Искупитеља” настало је као резултат деловања хлистовске секте пелагијанаца. Секта се ослања на дело Пелагије Рјазанске, коју сматрају највећом од свих светих. На челу секте био је извесни Петар који је, по причама рјазанских свештеника, сејао смутњу у многим парохијама у епархији. Материјали овог покрета редовно се објављују у газети “Вечни живот”. (Та газета је сада официјелно издање секте и дели се на свим православним изложбама и крсним ходовима).

Цитираћемо само неколико изјава “блажене Пелагије”, да покажемо да је познати гностички мотив поново пред нама. “Хрушчов је био страшан маг”, говорила је блажена девица Пелагија. - Жудео је да уништи једну трећину становништва и наредио да се уместо пшенице засеје плева из Америке, да би учинио земљу неплодном. (Пелагијиним молитвама - и само њеним - Хрушчов је смењен). Ето какав ће циљ имати наше свештенство: да отвори двери антихристу. Раније је Црква припремала народ за рај, а данас га припрема за ад. Свештенство и народ не знају да се прекрсте. Све је то смишљено учињено. Већина свештенства је без разума, Бога и народ не воле. Све је учинило свештенство, да би се народ немарно молио, било како, иако је сва сила у крсном знамењу! Блажена Пелагија је предсказала да ће у последња времена бити повећање пензија, и објаснила да је то због доласка антихриста…”Арију се провалила утроба и испала су му црева по молитви светитеља Атанасија Великог. Какав је то био молитвеник пред Богом!.. Првосвештеници су уз помоћ властеле свргнули цара! Због тога су их задесили: крв, мучења и смрт. То и јесте одступање од одлука Духа Светога, које се никад не опрашта. Све је у рукама Патријарха и архијереја, али они су за – безбожну власт!” Већина свештенства се страшно плаши прозорљивих људи као што је Пелагија!... “Јер и Спаситељ је пошао против свештеника, разобличавао их, док су они отворено шкргутали зубима” – говорила је Пелагија Рјазанска.” 14

Опет видимо јаросну хулу на Цркву и на свештенство, која се прикрива маском ревности за чистоту Православља, а која се за секташе састоји само у правилном осењивању крсним знаком.

Ова секта делује не само у Рјазанској области већ и на другим местима. Ево шта је ректор Вологодског духовног училишта, Василије Павлов, написао поводом деловања секте “пелагијанаца” у његовој епархији: “Шта то значи за православне и у чему се они разликују од других секташа непријатељски настројених према нашој Цркви? Суштина секташтва се управо и састоји у узношењу над својом Црквом и у одвајању од ње. Зар дух гордости и духовне прелести, властољубља и супарништва, који је нарочито видљив у учењу Пелагије Рјазанске, није исти као код Марије Цвигун, Порфирија Иванова и других “харизматичних” (тј. озарених “свише”) вођа! Очигледан знак секташтва је – зло које оно сеје око себе. Чланак из “Вечног живота” донео је свој душепогубан плод. “Чујем неки шум иза леђа, неко лупкање, - казује старешина једног од вологодских храмова. – Окренем се и видим како се жене упињу да руком готово дотакну своје лопатице”. Да објаснимо да је главна идеја Пелагијиних откровења у томе да “свештенство и народ не знају да се прекрсте, да то све чине свештеници да би се народ немарно молио, иако је сва сила у крсном знамењу”. Но, додаћу да је за спасење и хришћански живот неопходно две највеће заповести не заборављати (Мт. 22, 35-40) и у Бога се надати. Не спасавамо се рукама него делом. За “прозорљиву” Пелагију све то је мање важно, а “сва сила је у томе што при правилном слагању прстију из њих излази огањ! И када се ми осењујемо крсним знамењем, благодатни огањ пали, освећује и очишћује наше тело! Крв из срца пролази кроз огњени крст и тако се чисти од свега лошег и страшног. Према томе, што више се крстимо, то је крв чистија. Чудна окултна мешавина магије и физиологије. Нема потребе да помињемо остала застрањивања овог “православног” учења. Присиљени да посматрамо злокобне црте инославног секташтва, постарајмо се да их препознамо и под маском Православља” 15.

У нашем раду у Душестаратељском центру већ се суочавамо са реалностима унутарњег живота ове секте. Она има јасну структуру, сличну тоталитарној. За ступање у њу потребно је проћи специјалан чин присаједињења "долазећих жидова”, који нема ништа заједничко са чином према коме се сагласно Требнику присаједињују јудаисти. Овај чин спроводе два свештеника из Рјазана (њихова имена нису, на жалост, позната). Такође је неопходно принети покајање за грех цареубиства. Секташу се препоручује да се одрекне имовине у корист руководства секте. Постоје информације о покушају продаје стана у корист руководства секте и о ропским пословима ради “царског дела” који се практикују у тој заједници.


“Ревнитељи истинског благочешћа” – Петрова секта 16

Још једна малобројна али веома активна секта која може довести до развоја могућег раскола је покрет “ревнитеља истинског благочешћа”17. Оснивач ове секте је извесни Петар који себе издаје за ученика сухумских планинских стараца. Последње можда и није лишено основа, јер поједини отшелници не припадају Цркви, већ неком од видова катакомбништва. Традиција одметништва настала је међу појединим отшелницима почетком двадесетог века под утицајем имебожничке јереси 18, чији се следбеници, кажу, још скривају на планинама. Веза Петра и катакомбника види се и у томе што је он спалио свој пасош, а управо тако су поступали многи бегунци, који су пасош сматрали печатом антихриста.

Дакле, Петар је, наоружавши се лажним писмом, наводно од св. патријарха Тихона, основао сопствену секту, у којој он има улогу пророка и апостола. Он одбацује благодатност Православне Цркве и Њених Тајинстава. Секташи то образлажу тврдњом да је вода која се сипа у свети Путир, наводно “мртвачка са фекалијама”, јер потиче из водовода. А у великим градовима коришћена вода се пречишћава и поново употребљава. Из тог разлога њима је забрањено да узимају хлеб из продавнице, који је такође замешен с таквом водом. Хлеб се може узимати само од “браће и сестара”, јер је само код њих приготовљен са “живом водом”. Обичан хлеб називају ружним речима, као што су у древности чинили манихејци. Занимљиво је да им такво учење не смета да се хране отпацима са ђубришта и пијаца. Апсурдно је и мишљење секташа да су сви свештеници који имају преко 80 килограма безблагодатни.

Основни услов пријема у секту јесте продаја стана или његово преписивање на једног од помоћника лидера секте, при чему се руководиоци тог покрета позивају на речи Господа: “Ако желиш да будеш савршен, иди, продај своје имање и дај сиромашнима...” (Мт. 19,21). Но, продато се не даје сиромашнима, већ лажепророку. Од следбеника секте тражи се прекид односа са породицом, одрицање од рада и учења. По њиховом мишљењу сви који раде, служе сатани. Опет се сусрећемо са феноменом поновног рађања древних манихејских доктрина.

Задржали смо се на овој секти због њихове изузетне активности и веома опасних метода мисионарења. Као и многе друге присталице “антисистема”, они дозвољавају себи “лаж ради спасења”. Своје адепте врбују у православним храмовима у време великих празника (нарочито током храмовских слава) и на крсним ходовима. Тамо се представљају као истински молитвеници и ступају са православнима у разговоре о вери. Затим указују на реалне или измишљене недостатке свештеника, на кршење устава и из тога извлаче закључак да се у званичној Цркви није могуће спасити и да онај који је посећује служи сатани. Алтернатива Цркви је њихова секта, при чему њене чланове сматрају светима. У свако доба године поздрављају један другога са “Христос Васкрсе”, као неком врстом лозинке.

Били смо у прилици да се сусретнемо са представницима тог покрета – и посебно нас је изненадила њихова уметнички “благочестива” спољашњост: старинска топла одећа, чизме (почетком септембра), дуга неуредна брада - као да на њиховој спољашњости ради искусни имиџмејкер! Најзанимљивије је што су нам те секташе довели представници Заграничне Цркве, рекавши да у њиховој позицији има много истинитог.


“Монаси у свету” или ”Нови симоновци”

Последњи по времену груписања, са свим знацима формирања секте, представља нови покрет познат под називом “монаси у свету”. У њему се активно пропагирају древне идеје гностика и манихејаца под маском “ревновања за истинско православље”. На несрећу, овај покрет већ је захватио мушки Успенско-Ќазански манастир (с. Кузњецово у Шуиској области) у Ивановској епархији одакле шире своје идеје. Ово место је за секташе “нови Јерусалим”, а у једном од секташких лажепророчанстава тврди се да ће Кузњецово бити једино место које ће бити поштеђено у време страшне катастрофе која треба да се догоди ноћу 1. јануара 2000. године.

Настојатељ игуман Викторин, духовно чедо “старца” схимонаха Симона је – фактички руководилац те нове секташке групе, која се још назива “нови симоновци”. Она је настала око парализованог схимонаха Симона, који болује од дечје церебралне парализе. Он се често може видети у Москви у инвалидским колицима у пратњи Викторина и схимонахиње Серафиме, која је у брошури “И опрости нам дугове наше” (издавач “Синтагма”. 2000) названа “духовном наставницом обитељи” (мушког манастира!). У тој истој брошури описује се чудна женско-мушка “монашка заједница, која се састоји од послушника, послушница, монаха и монахиња”, при Успенско-Казанском манастиру у селу Кузњецово.

У Москви “нови симоновци” имају своје “базе” у неколико станова. Постоје подаци да њихов емисар делује и на Вагањковском гробљу. Многи из скупова који стоје око храмова такође су адепти и проповедници јереси.

Идеологија ове секташке групе у потпуности је слична богумилској 19. Они такође одбацују брак, сматрају да су Тајинства која савршавају ожењени свештеници безблагодатна (када су желели да изврше постриг једне од московских парохијанки у тајно монаштво, рекли су јој да ни за шта на свету о томе не говори свом духовнику), благодатна су само уколико их савршавају јеромонаси. Као и богумили, они забрањују неожењенима да ступе у брак, а од ожењених захтевају да се разведу. Ево, на пример, шта пише муж једне од жртава “нових симоноваца”: “Временом су послушања почела да изазивају зачуђеност у мени и у познаницима. Супруга је престала да плаћа превоз, у продавницама је узимала све без реда. Иако је радила као куварица, одбијала је да једе. Први пут сам чуо за одлазак супруге у манастир када се једна рођака тешко разболела. Жена је изјавила да је нису спасили лекари, већ су старци "одмолили". И због тога је супруга дужна да до краја свог живота живи у манастиру”.

Када се у једној породици родила девојчица, њена мајка се такође налазила под духовним руководством “стараца”. Сазнавши за рођење детета, “старци” су узнегодовали и забранили да је хране месец и по дана после рођења, што је дете довело до дистрофије највећег степена. Када су је силом сместили у болницу, мајка није дозвољавала приступ лекарима, рекавши да прво треба да дође “старац” да благослови лечење. Лажестарац благословио је да се Маша не храни како би “умревши, искупила грехе родитеља”. Када су је извели из болнице, “старци” су тада благословили да јој се даје само посна храна.

Осим тога, они исповедају месалијанско учење да у телу сваког човека од рођења живи бес, који се не изгони Тајинством Крштења, већ само молитвом, праћеном физичким болом. А да би се доживео тај бол који “истерује демоне”, неопходне су батине. Са батинањем треба почети од периода дојења, када се дете бије специјално направљеном метлом. А када се дете одбије од дојења, тада почињу батине бројаницама 20. Свештеник који нам је причао о томе, својим очима је видео страшне подливе и модрице на телу детета.

Као и у монтанизму, међу адептима ове секте, цвета лажепророштво: култ лажејуродивог схимонаха Симона, поред кога је тумачитељка схимонахиња Серафима, која се понекад појављује са свештеничким крстом на одећи и која преноси вољу “старца”, чија је реч савршено неразумљива и подсећа на мумлање. Поклоници овог схимонаха сматрају да су његова пророчанства равна откривењима Библије, говоре да је брак скверан (што сматрају и многе присталице десних раскола, иако је тврдња да је брак скверан - јерес осуђена оцима Гангрског сабора: на оне који чувају девственост јер се гнушају брака, изриче се анатема, одлучују се од Цркве, као створења Божија која хуле).

Вера у овог лажестарца само што није убила дете, за које је “Семушка” (тако поштоваоци називају свог лажестарца) изјавио да је воља Божија да оно сада оде Господу, после чега је безумна мајка престала да га храни. Катастрофа је спречена само интервенцијом мужа. Када је дете преживело, за њега су се упорно молиле кума и сама мајка (која је својевремено чинила све да оно умре). Због те молитве обе су примиле силну грдњу од “старца”:
- Пет монаха се молило да Господ узме дете, а вас две сте умолиле супротно.
Мајка се правдала да још није спремна да Господ узме дете. Но, истина, работа “старца” донела је свој “плод” – кроз три године мајка је већ била спремна за смрт кћерке.

Људи који опште са “симоновцима” знају да непослушање, одлазак од “стараца”, покушај да им се супротставиш, повлаче за собом последице – од претњи угрожавањем здравља ближњих до “ненормалних појава у животу човека”. За “симоновце” је радио шофер који је имао породицу, двоје деце, старе родитеље о којима је требало бринути. После неког времена, шофер је почео да се спрема за одлазак у монахе. Његова жена је молила “старца” да се сачека с тим, али воља лажестарца била је неумољива. На крају, супруга је остала са два мала детета и два немоћна старца – без икакве помоћи.

Ако се нешто код лажестараца не добије или их негде не приме, све се то прихвата као мучеништво за Христа.

Сви “симоновци” су у послушањима која узимају све слободно време. Свима њима својствен је дух поучавања карактеристичан за све секте, који се односи на све који не ступају у послушање лажестарцима. Веома су карактеристичне речи једне “послушнице” другој жени:
- Ја сам твоја кума. Неважно је што ти имаш духовника. Мој старац је јачи од њега, према томе, слушај мене.

Скоро сва поучавања “стараца” своде се на теме свакодневнице. На пример, не треба скидати мараму, јер “беси улазе у косу”. Благослов се тражи за све делове одеће – и томе се поклања већи део времена. Гледиште стараца изједначава се са Божанственим Откривењем.

Важно је рећи да у поменутој брошури “И опрости нам дугове наше” (која представља чин исповедања према материјалима схимонаха Симона), набрајање грехова, реалних и оних које је “старац” измислио, више личе на књиговодство него на покајање душе пред Богом. Фарисејским некритичким расуђивањем може се назвати оптужба мајке детета да је, дојећи га, “размишљала о световноме” – то јест, о свакодневним бригама којима је испуњен читав дан младе маме. Чини се да је “грешно” штедети “новац за ову или ону ствар”, за дом своје породице, “давати “новац за фонд за мир” и, наравно, “отићи другоме духовнику”, то јест, не сме се ни помислити на напуштање лажестарца.

У том приручнику, схимонах (!) набраја интимне детаље супружанског живота, а једна од његових 7 (!) свезака откуцаног упутства за исповест посвећена је блуду у свим подробностима.

“Лечење” које Симон прописује онима који му се обраћају за помоћ и његова предсказања увелико подсећају на рецепте окултиста, придодате Православљу: на пример, одслужити строго одређен број молебана, излити на себе 40 (!) ведара свете воде.

Карактеристично је и да “симоновци” имају веома високо мишљење о себи. Када игуманија једног манастира у који је “старац” дошао са поклоницима није пожурила да испуни његове “благослове”, посумњавши да се ради о прелести, ђакон који га је пратио рекао је кратко и претећи: “Матушка, што си ти тако уздржана према старцу, пази – зажалићеш!”.

Болно је што у окружењу лажестарца има много добрих, благочестивих људи, који као да су хипнотисани његовим “бајањем”. Није искључено да благочестиви страх од клеветања светога, својствен православним људима, приморава многе да му верују и не дозвољава сумњу.

Тим пре што прво општење са “старцима” више од свега подсећа на “бомбардовање љубављу” муноваца. Но, касније се све нагло мења - послушање треба да буде беспоговорно а питања се доживљавају као побуна.

Поред свега тога, “новим симоновцима” нису стране ни финансијске махинације. Има случајева када “Семушка” наређује својим адептима да продају стан и да њему лично предају новац од продаје, тако да они који желе да изађу из те секте просто немају где да живе. Изаћи из те организације није тако једноставно. Низ бивших секташа на тајанствен начин је погинуо, други су отпуштени са посла, или су страдали у аутомобилској несрећи.

У једној изби живи и по неколико породица. Један од страдалих, чија жена је с малим дететом отишла код “стараца”, прича да су јој у некој изби направили клупу на којој је спавала са дететом. У том истом дому живи још 5 жена са децом разног узраста. “Када сам дошао”, прича несрећник, “деца су се окупила, прибијала се уз мене и говорила да сам ја њихов отац. Када сам их почастио јабукама, њиховој срећи није било краја. И таквих домова у којима деца живе прљава и у ритама нема само један, већ неколико. Човек је заједно са двадесет монаха отишао код “старца” и предложио да се растану на пријатељски начин”. При томе, обраћање милицији не даје никакав резултат. У Москви се често могу видети деца како просе заједно са одраслима у монашкој одећи (таквих случајева било је у Крилатском, Царицину и у храму Јована Претече на Пресни).

“Манастир” општежитељни, устав строго финансијски. Навешћемо пример моралне бескрупулозности секташа. Када је требало да сачувају један стан за секту, “старац” је дао благослов тајној схимонахињи да ступи у фиктивни брак са тајним монахом-милиционером. Шта се све неће урадити због стамбеног питања!

Прича бивше послушнице Л. Све се исповеда код “старца” а разрешење грехова добија се код о. Викторина. Сам о. Викторин не узима ни кашику супе без благослова “старца”. Само о. Викторин и матушка разумеју Симона. У своје време он даје завет да се иде по разним манастирима 21, и зато се сви према њему односе с побожношћу, а матушке Серафиме се панично боје. Овде имамо извесну аналогију са “Белим братством”, чији су се адепти такође панично бојали Ј. Кривоногова, кога су сматрали неким злим генијем, док су “добру” М. Цвигун обожавали. Треба рећи да сличан приступ постоји и у спецслужбама, где изјаве од осумњиченог наизменично узимају “зли” и “добри” иследници. Први прети, други убеђује – и на крају се добију потребне информације…

Све наведене подробности секташког живота не треба да смућују црквене људе, јер није реч о накарадностима унутар Православља, него о групама, практично отпалим од Православља, у суштини антиправославним, али који настављају да се прикривају нашом Црквом.

Треба поменути да у покрету “нових симоноваца” постоји тенденција сједињавања са сличним сектама. Тако, поклоничка служба манастира организује путовања на гробове схимонахиње Макарије и Пелагије Рјазанске. Важно је рећи и да је сам Симон отворено говорио да ће, у случају да га свештеноначалије казни на било који начин, отићи у раскол и основати “истинску цркву” 22. Поред тога, мотив “мучеништва” увек се појављује ако лажестарац чини нешто што није у складу са Православљем. Када су једном таквом “пастиру” забранили да “лечи” у храму, “пацијенти” су били огорчени због одлуке свештеноначалија: свете су, кажу, такође прогонили...

Овом типу такође можемо прибројати и присталице Елене Циплакове – бивше глумице која је оформила сопствену секту. Недавно смо се срели са њена два ученика који су изјавили да се причешћују код куће. Замислите: жена причешћује људе!

Тако да видимо да је раскол фактички већ настао: појавили су се “монаси” који оснивају “сопствене” заједнице, независне од јерархије. Поједини православни с одушевљењем причају о извесном оцу Василију који оснива тајни камени скит на Кавказу, наравно, без икаквог благослова епископа, и већ је припремио суво грожђе и брашно уколико буде требало да се бежи од “епископа-одступника” и антихриста. При томе се нико не замисли што овај клирик чини најтежи канонски преступ – подиже туђ олтар (тј. престол, ван канонске Цркве) (Ап.пр. 31), због чега треба да буде лишен чина, а његови саучесници мирјани – одлучени. Слични случајеви, на жалост, нису усамљени 23.

Огромна саблазан је и у томе што такве расколничке групе и секте, фактички отпале од Православља, делују не само изван већ и унутар саме Цркве, под њеним окриљем, а понекад и под окриљем читаве Црквене пуноће! Сви они исповедају приближно једну и исту идеолошку основу, подржавају једни друге и међусобно сарађују.


Патриотизам – православни или пагански појам?

На крају, хтео бих да кажем неколико речи о нечему што нарочито потпомаже јачању шизматичких настројења. Ради се о убеђењу да патриотизам, у светском смислу речи, представља најважнију хришћанску врлину, а љубав према Отаџбини (која је изузетно осећање, уколико се заснива на верности духовном заједништву Свете Русије, а не на верности “парчету земље” на којој си се родио!) ставља се изнад верности самој Цркви.

Мноштво новообраћених сматра да је Црква корисна јер подржава нашу Отаџбину. То јест, једноставна замена узрочно-последичног поретка. Уместо да Русија служи Васељенској Цркви, људи сматрају да Руска Црква треба да служи држави и нацији. У свести многих хришћана потпуно је изгубљено осећање католичности. За њих су само Руси православни. Понекад се јавља дубоко подозрење у чистоту вере Грка и других православних народа. Не сећам се да су пре неколико деценија постојала таква осећања код хришћана. С рушењем комунизма дошли су хришћани који су сматрали да у њихов пртљаг знања треба додати још и Символ Вере – механички, не спознавши сву пуноћу свог знања. И хришћани су закључили да је патриотизам сам по себи врлина. Почели су да тврде да је Црква добра јер помаже обнови Русије. Какав кошмаран обрт у свести људи – Русија треба да служи Цркви, а Црква Русији.

Међутим, и Писмо и Предање Цркве нас подсећају да су сви хришћани независно од своје нације и места живљења – нови народ Божији, који се не дели на племена. Реч Божија опомиње да ми овде немамо пребивалиште него да треба да иштемо будуће (Јевр. 13, 14), да наше житејство није на земљи, већ на небесима, одакле ће и Спаситељ доћи (Фил. 3,20). Како је изгубљено гледиште да су хришћани “трећи народ који нема домовину на земљи” (као што је речено у хришћанском споменику “Посланица Диогнету”)! Да ли многи данас могу да понове речи које је св. Василије Велики упутио гонитељима: “Како можете да ме пошаљете у прогонство, кад ја немам домовину, свуда сам странац и дошљак, јер је свако место под владичанством Божијим”!

Речено уопште не значи да је православном човеку туђа љубав према Отаџбини – сетимо се народних добровољаца који су устали за Свету Рус у Смутное времја и преподобног Сергија који је благословио Кнеза Димитрија пред битку са освајачима и светога команданта Александра Суворова! Али, не заборавимо да су ти људи постали најбољи синови нашег Отечества јер су пре свега служили Богу, љубили Бога и слушали Га више од оца и мајке. Зато је њихов патриотизам био истински хришћански а не гордељиво-пагански псеудопатриотизам, који машта да Црква Христова служи интересима државе, у крајњем смислу – монархистима или другим политичким групама. Да не буде!...


“Ублажити раздоре у Цркви”

Неразумно је понашати се као да се ништа посебно не дешава, да само поједини, богословски необразовани или психички неуравнотежени људи стварају нездрава настројења у Цркви. Иако их за сада и нема тако много, они врло гласно воде антицрквену пропаганду у ванцрквеним издањима, књигама и брошурама, који се навелико деле у храмовима читаве Русије, смућују и инфицирају јеретичким настројењима децу Цркве…

Неразумно је и умањивати опасност од “десних” раскола, сматрајући да су најопаснији – обновљенство и модернизам. Ништа слично! Обновљенски раскол одвео је из Цркве почетком ХХ века неколико десетина хиљада људи, а катакомбни раскол у своје време неколико стотина хиљада. Раскол “старовераца” одвојио је од Цркве неколико милиона људи. При томе их је довео до таквог стања да су чинили самоубиства и чак почели да се одају блуду - под изговором борбе за истину. И то је пример колико су “десни ” расколи страшнији и опаснији зато што људи психолошки сматрају да “ревнитељ” једнако мора да буде и добар човек. Међутим, Господ не тражи ревност. Господ тражи Истину. Он тражи верно чување Њега, Његове речи, Његовог откривења, коме не треба ништа ни додати ни одузети.

На жалост, људи су изгубили овај систем вредности, способност правилног расуђивања, и не траже истину већ оно што би ”чесало” слух. И све док то “чесање слуха” буде трајало – трајаће и расколи и беспоредак. Људи ће отпадати од Цркве све док не науче да воле догматско богословље. Догматско богословље је – средиште Цркве. Због незнања можемо чути (чак и од свештеника) незамисливе бесмислице – на пример, да ИНН лишава човека душе! Потпуни апсурд! Човек се ни у аду душе не лишава. Људи понављају такве апсурдне ствари, јер неће да мисле, неће да траже истину… Као што је рекао црквени публициста Андреј Курајев у књизи “Хришћанство на граници историје”: “данас се “дух староверства” поново сабира у Цркви”…

Дакле, видимо да је опасност од новог раскола сасвим реална и да треба да молимо Утешитеља да “ублажи раздоре у Цркви” као и да учинимо све што од нас зависи да се искорени оно што може имати тако страшне последице. Учинити то можемо само ако дубоко осећамо истину да без заједнице са реалном земаљском Црквом није могуће добити вечни живот. Јер Она – није просто земаљска организација, већ Тело, Дом и Невеста Испостасне Премудрости Оца Који је саздао свет. Чујмо Њен позив: “ Ходите, једите хлеба мојега, и пијте вина које сам растворила; оставите лудост и бићете живи, и идите путем разума” (Књига проп. 9, 5-6).

Напомене:

1 – Ову јерес пропагирају и поједини публицисти (на пример, Данилушкин) и предавачи на ПСТБИ (Православни Свето-Тихоновски богословски институт – прим. прев.).
2 - Манихејство је јерес према којој постоје два начела: добро и зло, међусобно једнаки и у сталној борби. Манихејство сав материјални свет везује за начело зла.
3 - Месалијанска јерес учи да је могуће чулима видети Бога, одбацује неопходност Тајинстава и свештене јерархије.
4 - Маркионитство тврди да се Бог Старог Завета разликује од Бога Новог Завета. По њиховом мишљењу, Бог Старог Завета је Бог који кажњава, сурови Бог, чија је праведност била знак зла, а Бог – Новог Завета је Бог који милује. Тако су маркионити били двобожници.
5 – Док речи Божије “ревнитељи” не воле и не знају.
6 – Узгред, да будемо поштени, многи не верују старцу, већ својим заблудама. Када мишљење духовника није истоветно са личним очекивањима, многи су готови да га прогласе одступником!
7 - Јерес Монтана и Прискиле заносвана је на лажном откровењу. Монтан и Прискила назвали су себе оваплоћењем Светог Духа и говорили о појави новог – Трећег завета.
8 - Слично томе, неопходно је развести се од мужа, чинити на хиљаде метанија, итд.
9 – Следећи на реду да буде “канонизован” очигледно ће бити Стаљин – и то није бесмислица, јер се већ говорка о Стаљиновом “православљу“. При томе је већина аргумената “ревнитеља” не по разуму испод сваког нивоа критике. На пример, у књизи о “светости” Распућина, коју је припремила Татјана Гројан, са псеудоиконама у духу “Богородичиног центра”, говори се да је свети старац Распућин разумео језик животиња, затим да га је Јусупов убио по масонском обреду, због чега је посебно путовао у Индију, где је добио… белог медведа, затим га зверски мучио, да би на кожи тог белог медведа био специјално заклан агнец Распућин… Овде се с умиљењем приповеда о поклоничком путовању Распућина у Верхотурје… на крстарици “Варјаг”. Очигледно је ауторка лично “пловила на крстарици” по Уралским горама, где се налази Верхотурје.
10 - Макејев. А. М. Паралелно Православље. Опрично братство св. преп. Јосифа Волоцког. Кијев. 2002. с. 50.
11 - Баркашов није хришћанин ни са једне тачке гледишта. Он се држи јереси Маркиона, осуђеној још у 2. веку, јер одбацује Стари Завет и назива Бога Старог Завета сатаном. У томе следује Л. П. Гумиљеву, популарном међу многим “патриотама”.
12 – Занимљиво је што о томе не говоре само они, већ и борци против ИНН-а, уверени да је попис - печат антихриста. Пре тога печати антихриста били су ваучери, данас - мењање новца, а 1961. године ступање у колхоз такође је био “печат антихриста”. Таквих “печата” у разним видовима за све време накупило се вероватно не једна стотина…
13 - Учење о хиљадугодишњем царству, које се данас издаје за ново виђење Православља јесте – јерес хилијазма, осуђена на 2. Васељенском Сабору (због тога у Символу Вере стоји “И његовом Царству неће бити краја”).
14 - Ђакон Андреј Курајев, Окултизам у Православљу. М., 1998. с. 209-210, 212-213.
15 - Ђакон Андреј Курајев, Окултизам у Православљу. М., 1998. с. 306-307.
16 - Већина информација нам стиже из приручника ”Нове религиозне организације у Русији, деструктивног или окултног карактера”. Белгород, 1997. с. 373-375.
17 - Тако “петровци” скоро сваког дана атакују својим звонцима на радиостаницу “Радоњеж”.
18 – Имебожје - лажеучење које тврди да је име Божије Сам Бог.
19 – Богумилство – врста манихејства, постојали су у Бугарској и тврдили да је творац материјалног света био ђаво.
20 – Занимљиво је што се слична фанатична суровост среће и код “обновљенаца”. Познат нам је један “кочетковац”, ђакон лишен чина, који се према својој деци понашао у складу са том теоријом.
21 – Можемо га срести у време храмовних празника, тамо где се налазе чудотворне иконе Богородице. Возе га у инвалидским колицима и при томе агитују у корист секте.
22 – Аутор је, на несрећу, имао прилику да слуша сличне “безумне речи” и од многих “ревнитеља Православља”. Аргумент у корист “одвајања” од Цркве, могу бити како разговори о увођењу новог календара тако и за “ревнитеље” неугодан будући кандидат у Патријаршији (иако је, неопходно је истаћи, при живом Патријарху говорити о његовом наследнику – дело више него нетактично!).
23 – Сличне ствари ради свештеник из једног познатог манастира. Осим тога, он је и визионар – свакодневно општи са “духом јеросхимонаха Сампсона”.