Δημοφιλείς αναρτήσεις

Κυριακή, 29 Μαΐου 2016

Немојте бити као лицемери


Немојте бити као лицемери


Човек је сложен. Оно што је у човеку доступно погледу са стране и осталим чулима није цео човек. Постоји још и скривени, унутрашњи човек. Њега у својим посланицама најчешће помиње апостол Павле.
„Јер имам радост у закону Божијему по унутрашњем човеку“ (Рим. 7, 22).
„Ако се наш спољашњи човек распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан“ (2 Кор. 4, 16).
„Да вам да силу по богатству славе Своје, да се утврдите Духом Његовим за унутрашњег човека“ (Еф. 3, 16).
Ова два човека – спољашњи и унутрашњи, се различито понашају. Различито се према њима односе душа и ум који влада. Док је један од ових „људи“ за душу, за ум и вољу – син, други је пасторак.
Човек се целог живота може бавити спољашњим човеком: може га прати, лечити, украшавати и хранити и угађати му. Притом може потпуно да занемари скривеног човека. Може се поступати и другачије, али таквих људи има крајње мало. Могуће је да их никад нисмо срели, већ да смо само читали у оним књигама у којима се говори о делијама духа – правим подвижницима.
А да ли је можда могуће спојити у себи оба служења и угађати и спољашњем и унутрашњем човеку? Можда је и могуће. Али највероватније је да се речи Исуса Христа, изречене о односу према богатству, тичу и овог питања: „Нико не може два господара служити: јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или једнога волети, а за другог не марити“ (Мт. 6, 24).
Сав труд који се рађа вером, труд на који нас позива Јеванђеље, усмерен је на корист унутрашњег човека. Пост, молитва и милостиња. Они дарују слободу, бодре и оплемењују унутрашњег човека. Међутим, њихова вредност се чува само онда кад се чине ради Бога, пред лицем Божјим, а не због људских очију и похвала. Треба постити и молити се „пред Оцем твојим, Који је тајно“. Иначе се врлина претвара у своју супротност. Људи виде њену варљиву спољашњост, хвале тобожњег подвижника и он се добијајући у Јеванђељу име „лицемера“ лишава сваке награде.
Што се тиче поста, односно уздржавања од различитих овоземаљских сласти и телесних пријатности, лицемерје се овде, по речи Божијој, испољава у привидној ожалошћености и „попримању мрачног израза лица како би човек показао људима да пости“.
Уместо тога, Христос Господ саветује да се намаже глава и да се умије лице, а да се пост и туговање сачувају тајно у души. Речи о умивању лица и помазивању главе треба да буду схваћене на основу свештене историје и древних обичаја.
Древни људи нису знали за унутрашњу жалост која не би била испољена. Исто се може рећи и за радост. Све што је било унутар човека преливало се напоље. На Истоку људи и данас тако живе, бучно се радујући и громко плачући. Зато је у време поста – а пост је био уприличен поводом дана туге и повезан с покајањем – човек цепао одећу и престајао да се купа. Уместо неговања спољашњег изгледа, посипао је главу пепелом или прашином, размазивао је сузе по лицу. Цео његов спољашњи изглед је требало да говори о унутрашњој жалости. И наравно, са временом је настала таква ситуација кад је човек привлачио пажњу спољашњим изгледом, а његово срце је притом могло да не плаче и да не тугује, већ да вешто буде лицемерно. Господ нас упозорава управо на ово.
Због тога ничим посебним не треба да мажемо главу. То је речено за тадашње људе с њиховим обичајем мазања главе уљем у току радосних дана. А ми не треба да се бавимо спољашњим знацима уздржања као што су: посебна одећа и већ поменуто „мрачно лице“. Наш спољашњи изглед увек треба да буде неупадљив, скроман и уредан. И у погледу спољашњег изгледа Велики пост нам не поставља никакве специјалне захтеве. Напротив, време поста треба да осетимо као време душевног пролећа и време чисте унутрашње радости. Олакшавање тела од вишка хране и од сувишне тежине, вежбање у читању речи Божије и молитви, души могу да дају осећај унутрашње свежине – и као последицу – радости. Тада ће спољашња потиштеност бити апсурдна и човек ће заиста пожелети да „умије лице и да намаже главу“.
Али, чак и ако пост иде тешко, ако непријатељ збуњује човека помислима и нападима, ако уместо унутрашње лакоће буде осећао сету и тугу, ни тада не треба целом свету око себе да шаље сигнале о ономе што се дешава у њему. Тугуј пред Оцем тајно и Отац ће те утешити јавно.
Човек може бити обичан грешник, може да не буде ништа посебно, али да се ни не прави да је нешто посебно. То ни из далека није идеал, али је боље него да доспе у категорију људи за које је речено: „Који имају обличје побожности, а силе су се њене одрекли“ (2 Тим. 3, 5). За такве апостол даље каже: „Ових се клони.“
Стога се потрудимо да избегнемо лицемерје и привид, и да истинским постом послужимо Богу Живом како бисмо се „утврдили Духом Његовим за унутрашњег човека“ (Еф. 3, 16).

Δεν υπάρχουν σχόλια:

Δημοσίευση σχολίου