Δημοφιλείς αναρτήσεις

Κυριακή, 29 Μαΐου 2016

PACIFIZAM I SPLETKE CARIGRADA I MOSKVE

ПОКУШАЈ КУВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
“Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач.” (Мт. 10,34)
assisi 1986
Асизи, 1986.година
У Асизију је 27. октобра 1986. године одржана прва заједничка молитва представника свих светских вера. То је био јединствен случај у светској историји. Поред папе (Јована Павла Другог), који је био главни спиритус мовенс целог скупа, нашло се 150 представника светских религија, између осталих и Далај Лама, афрички магови, индијски гуруи, тибетански шамани, протестанти, православни митрополити… Цариградску патријаршију предводио је архиепископ Методије тијатирски. Поред Грка присутствовало је и неколико руских епископа. (Eкуменизам и време апостасије, јм Сава Јањић)
Пацифизам је димна завеса којом су и источни и западни блок покушали да прикажу себе као доброћудне величине. И једни и други су имали претензије на освајање нових простора, али нису желели да себе представе грамзивим већ су своју пожуду маскирали у одећу мира. Тиме су само доказали да је Јеванђеље вечна књига која правилно указује да се хришћани чувају грабљивих вукова у јагњећим кожама и гробова окречених.
усташе
Павелић и Степинац (лево); Папски нунциј Марконе, Степинац и представници војске нацистичке Немачке и НДХ
Заиста је упечатљиво да је и крвожедни Ватикан од 1965. ушао у идеологију хуманизма и пацифизма о чему је најдубље на свету писао наш архимандрит и доктор теологије свети Јустин Ћелијски. Тај Ватикан који је и држава и „црква“ и банка и туризам, који је 1914. шуровао са Аустроугарима да би збрисао Србију са планете земље, а 1941. шуровао са Хитлером и Павелићем; који је, уствари, и иницијатор гасних комора у Аушвицу, јер је много векова раније те исте Јевреје ватиканска инквизиција палила на ломачи, те су Хитлер, Менгеле и екипа само технолошки унапредили ломачу у гасну комору и камион “душегупку”; тај Ватикан је 1965. организовао један концил на коме је много урадио да свој имиџ “звери” поправи у имиџ “јагњета”. Тај Ватикан је увек водио рачуна ко је на земљи моћан, те је према томе управљао своју политику. Више није било моћне римокатоличке Аустроугарске, на западу је изграјало ново “сунце” – НАТО пакт, те је Ватикану тај пакт био ближи од атеистичког СССР-а. Савез Ватикан-САД под папом Војтилом, који је, како смо видели, био “пацифиста”, је коначно и нимало мирољубиво распорио изнемоглу комунистичку звер осамдесетих година двадесетог века.
Разумљиво је ово све за Ватикан, разумљиво је да им је требало да због пропаганде уђу у пацифизам. Али, шта ће све то Православној Цркви која није имала ни ломачу, ни инквизицију, ни конквискадоре, ни Јасеновац, нити је шуровала са нацистима. Напротив, Црква је од њих страдала, а истовремено је за време Другог светског рата штитила и крила Јевреје, као што је то учинио и св. владика Николај који је малену Нелу Нојбахер крио под мантијом у кочијама пролазећи нацистичку стражу и стављајући живот на коцку, као што су грчке владике организовано спасавали Јевреје, па су чак и некада агресивне бугарске владике, који су дуго време били у расколу, пројавили православни етос и сви бугарски Јевреји су били спашени. Moжда се због тог доброг дела Господ смиловао и вратио Бугаре у Православну Цркву 1945. Православној Цркви пацифистичка маска и грађење имиџа нимало није била потребна. Православна Црква је заиста била оличење љубави према свима народима, па и нехришћанима, јер се држала учења Христовог и Светих Отаца. Њој није била потребна јагњећа кожа, јер није имала ћуд вучију, већ заиста јагњећу. Ипак, неко је од Свете Цркве био упоран да направи “теле”.
Проблем је био у томе што је Црква постала затвореник у Истамбулу (Цариградска патријаршија), као и у совјетској Москви (Московска патријаршија), а и све остале патријаршије и делови Православне Цркве биле су у комунистичким логорима или под сталним интригама западних служби.
p2
Никодим Ротов и папа Јован Павле I (лево) и Иларион Алфејев са папом Бенедиктом XVI (десно)- Никодим Ротов се налазио на функцији председника Одељења за спољне односе, на којој се данас налази Алфејев
Сједињене Америчке Државе и НАТО су градили свој имиџ слободног демократског мирољубивог друштва, те је требало да и њихови савезници учествују у том “холивудском филму”. О томе да су англоамериканци подвластили Цариградску патријаршију и још неке цркве, већ смо писали. Западни блок је организовао и Светски савет цркава у том циљу. “Мир, љубав, људска права” биле су идеје ове организације. Био је то изазов за Совјете. Док на западу, наводно, влада мир и љубав и социјална брига, на истоку влада непријатељство, диктатура и угњетавање верских слобода. Заиста, прогон Цркве је могао да буде велики пропагандни минус за комунисте. Комунисти су прво игнорисали ову скупштину верских покрета и нису дали да цркве из комунистичког лагера учествују у ССЦ. Али, онда је КГБ организовао једно одељење у оквиру РПЦ које је требало да буде продужена пропагандна рука совјетског режима и да у иностранству покаже како је Цркви у комунизму лепше него у Царству Небеском. То одељење је названо “Одељење за спољне црквене односе Московске патријаршије” и у њега је улазио подобан кадар. Син комунисте Георгија Ивановича Ротова, митрополит лењинградски Никодим Ротов био је мотор овог одељења послушних режиму владика. Када су комунисти видели да имају човека у Цркви који је спреман да се жртвује (али и Веру да жртвује) за своју домовину, дали су му пасош и пустили га у ринг Светског савета цркава. Трули запад је имао прилику да се суочи са епископима који ћуте о страдању своје Цркве и величају комунисте. Директива о уласку у ССЦ донешена је овако:
“На заседању 12. септембра 1960. године Совјет по делима РПЦ је донео, између осталог: «1. Прихватити целисходним приступање Руске православне цркве у чланство Светског савета цркава у циљу обраћања пажње на карактер и усмереност његове делатности у интересу мира… 3. Поручити другу Куроједову да изврши преговоре с патриархом Алексијем по питању ступања РПЦ у чланство Светског савета цркава”
p3
СЛИКА ЛЕВО: Базилика св.Петра, 7.децембар 1965.године – Папа Павле VI са кардиналима у присуству митрополита Мелитона скида анатему са Православне Цркве
СЛИКА ДЕСНО: Црква св.Георгија, Константинопољ, 7.децембар 1965.год.- Патријарх Атенагора скида анатему римокатолицима у присуству кардинала Лоренца
ССЦ је било место празног надметања Цариграда и Москве о томе ко је од њих више за мир. Друго место пацифистичке грознице је било Ватикан. Ватикан је, ипак, с подозрењем гледао на московске владике, те је више волео да свој пацифизам изражава према Цариграду. Тако је дошло и до међусобних скидања анатема из 1054., када су истовремено у Риму и Цариграду (“Другом Риму”) римски папа и цариградски патријарх скинули анатему једни са других. То се десило 1965., без консултовања осталих православних цркава. Тзв. “Трећи Рим” (Москва) могао је само са завишћу да гледа како га нико не констатује, већ га игноришу. Онда се Москва досетила, те су показали да су они више за мир од Цариграда тако што су 1969. донели уредбу да римокатолици могу да се причешћују у храмовима Московске Патријаршије. Али, Цариграђани су онда изјавили: “Опште је познато да су многи наши епископи у Европи и Америци, још много пре позитивне одлуке Московске Патријаршије… давали и сада дају божанско причешће римокатолицима и другим хришћанима” (митрополит Атинагора Кокинакис). То што свети Јован Дамаскин, св. Јустин и сви свети давање Светих Тајни јеретицима називају страшним “издајством Господа Христа, издајством јудинским; и притом издајством васцеле Цркве Христове”, пацифистима није било важно.
Чини се да је Ватикан са Москвом имао само максималистичке захтеве. Непријатељство запада према Москви му је чинило залеђину, и он, иако је слао своје представнике на московске пацифистичке представе, на све то је гледао са досадом. Ватикан је од Совјета тражио да му омогуће унију, или како то каже папа Пије XI “фузију” са православнима. Можда би до тога и дошло да је руски народ могао тек тако да се преведе жедан преко воде. На пројекат митрополита Никодима је руски верујући народ гледао са забринутошћу. Он је у Лењинграду и Москви причешћивао римокатолике, али и у самом Ватикану, на унијатском институту “Русикум”. Руске побожне бабушке и мајке су говориле младићима који су се спремали за будуће свештенике: “Склањајте се од Никодима, јер ће вас учинити католицима!” Његова смрт, за време посете код папе, када је после срчаног напада буквално пао на ноге римском архијеретику, препричавана је међу православнима као очигледна Божија казна за оданост римокатолицизму.
Све ове пацифистичке акробације довеле су на крају не до неког мира, већ до циркуса и пародије. Тако је 1983. одржана пародија на литургију, тј. пацифистичка “литургија” у Перуу. Измислио је Француз из Тезеа Макс Туриан. Главни “литург” је био англикански архиепископ Ренси. Прислуживали су му четири протестанска “свештеника”, али и две “свештенице”, свако од њих из неке друге секте. Свето Писмо и јектеније су читали разни додатни свештеници, међу којима и садашњи руски патријарх Кирил. Да, Кирил је био један од председника оног КГБ одељења, али су у њему били и патријарх Алексеј Други и поглавар Украјинске цркве Владимир и поглавар Белоруске цркве Филарет.
ЦАРИГРАД- ПРЕМА ЈЕРЕТИЦИМА ПАЦИФИСТА, АЛИ ПРЕМА СВОЈИМА АГРЕСИВАЦ
Цариградска патријаршија је, као што смо већ рекли, још од 1920. почела са својом империјалистичком политиком. Између осталог она је већ тада отела уз помоћ западњака делове Руске Цркве: Финску цркву, Естонску, Украјинску у дијаспори…; али је почела да ствара идеологију и стратегију како да се наметне православнима као нови православни Ватикан. Јапанску и Америчку цркву које су проистекле из Московске патријаршије не жели да призна. Једна од акција Цариграда је и отимање и подвлашћење читаве дијаспоре од осталих православних Цркава. За Брисел и Вашингтон је превише заморно да нон-стоп врбују црквене посленике по разним патријаршијама, те би, ако би их Цариград подвластио имали лакши посао. Ово није наивна ствар. Појединци у мантијама, који су самоиницијативно “представљали” СПЦ, тј. епископ Иринеј Буловић и садашњи епископ Игњатије Мидић, су већ деведесетих преписали, као да им је то деда оставио, сву српску дијаспору Цариградској патријаршији. Осим тога, распадом Југославије отворена је могућност и да се делови СПЦ ван Србије сматрају “дијаспором”. Владика Василије Качавенда је више пута упозоравао да постоје напори да се оформи “босанска црква”. Тиме, као и потписом еп. Иринеја и Игњатија се отвара могућност да сви православни ван Србије потпадну под цариградског “папу”. Овај империјализам Цариграда се наставља, те је 2006. и британска епископија РПЦ потпала под Цариград. Осим тога Цариград себе поставља на трон непогрешивог судије. Између осталог, ова патријаршија је, деспотски и противканонски, доносила одлуке о свргавању непослушног екуменистима јерусалимског патријарха Диодора и других јерусалимских епископа.
Московска патријаршија је силом прилика, под комунистичким притиском, постала пацифиста. Али и она није била толико доследна. Покушала је са митрополитом Либанских гора Илијом (Карам) да врбује источне патријархе. Чак се претпоставља да је била и успешна са Максимом, Цариградским патријархом, али је НАТО блок брзо реаговао и Максим је срушен 1948., под изговором да је болестан. Тада је из САД-а доведен Атинагора. Максим је “боловао” све до 1972. кад се упокојио, те је дуготрајна “болест” дала материјала за сумњу.
Чудеса светих твојих мученика, као зид необорив нам даровавши, Христе Боже; Њиховим молитвама сплетке незнабожаца разори, Цркву свету укрепи, као једини добар и човекољубац! (Тропар св. мученицима Гурију, Самону и Авиву)
“Добро које се не учини на добар начин – није добро”, каже свети Симеон Нови Богослов. Цариград и Москва су заражени језуитским принципом да “циљ оправдава средство”. Пацифизам, екуменизам, међусобно отимање црквених територија… све то није у духу Христовог Јеванђеља. Велика већина српских епископа су ћутали последњих педесет година на све ово. Нису хтели да се мешају. Тим својим ћутањем су припомогли да се од Цркве вођене Духом Светим, створи друштвена организација за контролу верујућих народних маса. Црква није умрла и врата пакла је неће савладати, али је доведена до тих врата послушношћу световним властима.
Познати руски духовник Кирил Павлов је “Спољно Одељење” сматрао за рак-рану РПЦ, говорећи да би се његовим укидањем решио проблем јереси екуменизма у РПЦ. Грчки и други црквени делатници су писали против авантуризма Цариградске патријаршије. Ипак, можда се у борби против три гордељива “Рима” био најгласнији и најауторитетнији глас из скромних српских Ћелија, глас оца Јустина који је све ове антицрквене делатности редовно анализирао и њихов антихришћански смисао објашњавао хришћанима. Moжда је зато, имајући капитал – дела оца Јустина, српски црквени народ и призван да поведе борбу против овакве злоупотребе Цркве која и данас траје.
св. Јустин 
“Треба бити искрен: у понашању представника Цариградске патријаршије последњих деценија осећа се исти онај нездрави немир и болесно духовно настројење које је Цркву у 15. веку довело до Флорентијског издајства и срама… Данас… (Цариград) има митрополите без народа, епископе који немају кога да надгледају (тј. епископују) и који, као такви, хтели би још да држе у рукама судбину целе Цркве!… Слично је и са Московском патријаршијом… садашње делегације Московске патријаршије да ли заиста представљају свету и мученичку велику Руску Цркву и њене, само Богу познате милионе мученика и исповедника? Према ономе што те “делегације” изјављују и заступају кад год изађу из Совјетског Савеза пред свет, оне нису носиоци и изражаваоци истинског духа и става Руске Православне Цркве и њене верне православне пастве, јер најчешће те “делегације” претпостављају ћесарево Божјем. А благовест је и заповест је: Већма се покоравати Богу него ли људима. (Д.А.5,29)” -Свети Јустин Ћелијски Сабору СПЦ, 1977.

Δεν υπάρχουν σχόλια:

Δημοσίευση σχολίου