Δημοφιλείς αναρτήσεις

Σάββατο, 5 Μαρτίου 2016

„Сеоски“ Епископ

Тарски и Тјукалински епископ Саватије
Тарски и Тјукалински епископ Саватије

 Интервју:

 „Сеоски“ Епископ тарски и тјукалински 

+ Саватије

4. марта 2016. - 11:30 
                Тарски и Тјукалински епископ Саватије за себе каже да је сеоски епископ, после богослужења у саборној цркви пије чај с народом Божијим у једноставној трпезарији, и једина привилегија архијереја се састоји у томе што сви имају пластичне чаше, а он ипак има керамичку шољу. После тога седа у УАЗ-«Патриот» и обилази своју епархију, која има много дужу историју него што то можда изгледа.
              Сибирски град Тара је основан пре Омска и ратовао је чувајући наше границе тако одважно и ватрено да у току првих шест година после његовог оснивања људи нису орали и сејали – само су се бранили од непријатеља. И градили су храмове – велике и камене – који никад нису били празни.

– Владико, многи кажу, а и сами можемо да видимо да су данас житељи наше земље, коју су некад звали Света Русија, постали мање побожни од својих благочестивих предака. Зашто је то тако?
– Нема одлучности. Питају: зашто нема светаца? Зато што нема одлучности. Дете се рађа и одмах се поставља питање: «Кад му треба давати да једе: кад плаче или у одређено време?»
Сад кажу: «Наравно, кад пожели.» А раније су свеци учили да треба јести у одређено време. Зато што ће у оба случаја дете добити исту количину млека. Али ако му будемо давали да једе чим заплаче дете ће схватити да треба да заплаче да би било нахрањено. Одрашће и тако ће плакати целог живота.
А ако зна да га мама воли и да ће га сигурно нахранити, само што треба мало да причека и да се стрпи, целог живота ће бити стрпљиво. У стрпљењу ће стећи своју душу, у трпљењу ће градити свој дом и породицу.
Васпитавање је почињало од детињства. Нико раније није живео у задовољству, укључујући и дете. Деца су знала да ће бити војници.
Дете се рађало и одрасли су га спремали за битку. Његова срећа се није састојала у томе да научи да се забавља, да задовољава своје потребе, да шири потрошачку корпу и да повећава иметак, већ у томе да буде способно да се избори у бици, да сагради зидове, да створи породицу… Од самог почетка је имало циљ.
Ја сам завршио војну школу. Кад сам се уписивао поставило се питање: добро, можда ћу имати сигурну зараду, част, и тако даље, али ако почне рат? Ако ме пошаљу у рат да ли сам спреман да умрем за отаџбину?
И премда још нисам био уцрквљен и чак нисам био упознат с православном вером, био сам спреман да умрем… Чак сам почињао да размишљам другачије, не као они који живе за себе, ради земаљског благостања.
Дете од детињства треба да зна да човек не треба да сабира у временским категоријама – број нула на рачунаљци, – већ у вечности. Као што је наш председник недавно рекао: наша репрезентација у џудоу је остварила велике резултате, али зашто, каква је била њена мотивација? Зато што су ишли да умру за Русију. Разумете?
– Узгред, кад сте поменули председника. Имала сам прилике да чујем да тешка економска ситуација у којој се Русија налази представља сведочанство и последицу тога што као земља излазимо из египатског ропства европског живота, кредита и «потрошачких корпи» које сте поменули. Шта треба да учинимо да заиста дође до изласка, али да он притом не траје 40 година?
– Рус је добар човек пун поверења. Као што су људи размишљали у време СССР-а: ето, «хладни рат» се десио зато што смо били јаки и самостални, а ако се предамо у ропство, неће нас дирати.
Тако је било и у време Смуте, 1612. године: сматрало се да су наши цареви лоши – Борис Годунов је лош, – зато је боље да се предају пољском краљевићу, а пошто ће то бити «наш» краљевић, престаће да ратује против нас.
Такво је руско чудо-размишљање. Света простота. Ако вам се тако свиђа, света глупост.
Тако је било и 1990-их година: сад ћемо се предати Америци и пасти на колена и престаће да ратују против нас.
Али пролази годину дана, пролази девет година, дванаест година, а они нас још увек пљачкају. И испоставило се да је до 2000. године план наношења нуклеарних удара остварен на миран начин: индустријски објекти су уништени без иједног нуклеарног удара…
Главно је и то је милост Божија што смо видели канџе звери које су се пре тога облачиле у овчију кожу. Главно је то што смо се пробудили. Да ли смо то учинили на време?
Пробудили смо се, и чак није несрећа у томе што је реализован план уништавања индустријских објеката (за време В.В. Путина, хвала Богу, то је било заустављено и много тога је обновљено и враћено).
Главно је оно што се десило у нашим срцима. Уништена је наша воља. Уништена је тежња ка светости.
Јер, Русу је мало да буде сит и богат – треба да буде или јунак или светац.
Наравно, велику улогу у томе су имали медији: кад човек све време гледа бум-трас или плач робиње Исауре, његово срце губи снагу, осећања нестају, и он постаје мање осетљив према свему у правом животу.
Треба да оживимо бол. Све ће се променити кад човек буде волео с болом – своју жену, своју отаџбину.
Сећате ли се јеванђељског разбојника? Иако је био разбојник, греховни живот му је задао такав бол да патње које је изазивао телесни бол, нису могле да надвладају бол срца. Патње на крсту су олакшале патњу савести и он није хтео да је се ослободи – или у сваком случају, није за тим највише жудео. Рекао је: «Примам оно што сам заслужио, а Он је без греха осуђен, без греха пати.»
Важно је да се у нама пробуди љубав с болом, молитва с болом, не «о-рук!» жудња и жеља за радом, већ љубав према стварању.
Треба да се пробудимо духом.
Суворов је говорио да подвиге не чине руке, ноге и глава, већ бесмртна душа.
Замислите да човек има такву љубав да гледа само како ће умрети за домовину! И да према супрузи гаји такву љубав, и према породици: шта бих још могао да учиним за њих? Спреман сам целог себе да дам – на мање не пристајем.
Шта таквог човека може да узнемири? Какве невоље и недаће?
Он ће се секирати, плакаће с онима који плачу, радоваће се с онима који се радују, али нико неће моћи да га избаци из седла, да га скрене с пута.


Човек који има љубав према домовини, плакаће с њеним жалостима, али ће му бити топло у њеним границама, а ако се нађе ван граница руске државе, и тамо ће радити на добробит драге отаџбине. И биће му слатко и радосно.
И да бисмо имали такву радост треба да узвисимо потребе, да узвисимо вредности.
А ако је човек стекао оно што је драгоцено у вечности, оно што не зависи од њега, биће спокојан, миран и спреман на сва искушења.
Наравно, такви људи су чак и у срећна времена, чак и у манастирима, увек били у мањини – можда су се могли на прсте избројати.
Тако је и Господ говорио: «Не бој се, мало стадо! Јер је воља Оца вашега да вам да Царство» (Лк. 12: 32).
А већину су увек чинили немоћни и они који ропћу. Већини је увек била потребна помоћ. Али захваљујући народном духу и разумевању, она се угледала на ове појединце.
Народна пословица каже: «Не стоји село без праведника и град без свеца.» Зато су тако важни подвизи светости, јуначки подвизи. Треба да их имамо у свом видном пољу да не бисмо залутали.
Јер, ако човек залута, било куда да оде, нигде неће бити код куће. Без обзира на то у чију топлу кућу да дође, то ће бити туђа топлина и туђи кутак.


А ако човек зна да можда неће брзо пронаћи своју кућу и срести се са својом породицом (можда то неће бити брзо, али ће се свеједно пре или касније десити), али зна циљ, зна пут, сваки корак ће га радовати, зато што га приближава кући.
– Кад сте почињали своје служење ко је од архијереја – можда прослављених у збору светац или неки од наших савременика – био за вас унутрашњи оријентир? На кога сте желели да личите?
– У то време нисам познавао ниједног архијереја осим свог. Ни покојне, ни живе, ни свете, ни грешне. Имао сам једног архијереја – мог. Али се нисам обраћао њему, већ сам се обраћао Богу како би Бог преко њега руководио мноме. Био ми је довољан један архијереј да бих имао узор светости, да бих имао свети, небески благослов.
– Шта архијереј треба да буде за своје парохијане? Код нас људи архијереје често доживљавају као менаџере највишег нивоа, топ-руководиоце.
– Архијереј треба да буде слуга. Менаџер је лажни пастир који стадо не сматра својим. Наравно, ако се у менаџеру пробуди савест, он ће свима служити као Богу и неће се захваљивати за куповину зато што му капље новац, већ зато што му је било драго да види човека.
Целог живота сам био сеоски свештеник. Сад сам сеоски епископ. Живели смо у селу Вјатка где је било две куће мештана. Откуд тамо парохијани? На 500 километара о обласног центра, на 50 километара од рејонског центра, беспуће. Ни доброчинитеља, никога. Нисмо живели богато, некако смо састављали крај с крајем.
Било је људи који су трпели нужду и који су нам се обраћали: «Помози.» Нисам могао да кажем да немам ништа – ако сам имао векну хлеба делио сам је на пола, молим лепо! Помагали смо.
Једна породица је живела с нама. Муж, жена и дете. Делили су с нама оно што су имали. Уље, брашно, најнужније ствари. А онда сам чуо како муж каже: «Свештеник овде носи расу, а кад дође у Омск, скине је, облачи фармерке, седа у страна кола и обилази продавнице – има их три – узима профит. Иначе, од којих пара би могао све то да гради и још нас да храни?»
Врло често се може наићи на такав однос.
С друге стране Иртиша се налази село, ишао сам тамо чамцем, а после су ми рекли да је неко чуо како двојица рибара причају: «Од свештеника треба више узети, он више плаћа.»
Можда је то остало још из совјетског периода, а можда лукави смућује народ, а можда Бог искушава истог овог свештеника: ако нас сви буду хвалили, како ћемо се смиравати?
Тако да ако сеоског полугладног свештеника људи доживљавају као некаквог топ-менаџера који обилази продавнице и сакупља новац, а онда га троши, шта још могу да кажем…
Или, један свештеник је причао следеће: градио је цркву, правоугаону, а мештани су причали: «Гради себи гаражу.» Почели су да подижу први спрат – уследило је ново објашњење: «Види колико свештеник има кола, кад мора да гради гаражу на спрат!» Док није подигао куполу причали су да је гаража.
Кад сам постао архимандрит идем метроом с другим архимандритом. Чујем како баке кажу: «Некад су се архимандрити возили колима, а сад их има толико да чак ни кола нема довољно.»
– Наша Црква је у тешка времена рађала свеце и још смо затекли људе које сви дубоко поштују, који се називају старцима – као што су архимандрит Јован (Крестјанкин) и старац Николај Гурјанов. А данас, кад постоји огроман број информација, медијских могућности, издавачких…
– …могућности да се човек разоноди.…
– …сад кад имамо све ове могућности, не знамо људе из генерације после њих, који би били поједнако цењени и поштовани. Зашто?
– Да су били такви видело се кад су умрли, а док су живели нико них није примећивао. Не знам зашто.
Ми смо имали оца Александра (Тиртишни) из Колосовке, који је убијен. Живео је као сви ми, обични свештеници, нико у њему није видео ништа посебно.
Отишао је да исповеди свог убицу и овај га је убио. А пре тога су људи о њему такође имали различита мишљења. Сад кад човек погледа његов живот види да је свет, чист, без сламке, без мрље.
У последња времена Бог по Својој милости крије свете људе. И свети људи крију своју светост. Не сматрају је светошћу, па је зато ни не истичу.
Сад кад се једним притиском на дугме може наћи цитат из дела било ког свеца, ствара се илузија да су савети непотребни. Ствара се илузија да човек све сам зна.
Да, овај проблем постоји, али не зато што нема светаца које бисмо могли да послушамо, већ зато што нема послушника који би желели да их слушају.
Бог је «јуче, и данас и заувек исти». Рецимо да смо тако ништавни и немарни, – али тамо где се умножава грех благодати има у изобиљу – значи, немарнима, онима који пате од још озбиљнијих болести, потребни су још искуснији лекари, налик на анђеле.
Господ не оставља Цркву без њих, иако их је увек било мало, увек је била несташица. Господ је рекао: «Жетве је много, делатеља је мало» (Мт. 9: 37), али ипак нам их шаље, само што их не примамо. Горди смо и зато нисмо у стању да видимо свеца.


Више смо заволели таму него светлост, своје мишљење од савета, заволели смо тешки пут самооправдања и напустили смо пут светих отаца који су осуђивали себе.Зато их и не видимо, али то не значи да их нема. Има. Чим се окренем Богу, Бог се одмах окреће ка мени. Неће ми Бог ваљда слати архангела Гаврила? Не. Послаће ми обичног свештеника – или чланак на «Православие.ру».
Човек који се колеба у вери се пита зашто нема стараца. Може се рећи: «Верујем, Господе. Помози мом неверју.» И Бог ће вам дати старца.
Шта је старац у древним монашким уставима? Сваки нови монах је био на послушању код искуснијих. Читав задатак старца је да послушник не поступа по својој вољи.
Ако сте завршили трећи разред има ли смисла да вас неко пошаље на вишу школу?
Имали смо преподобног Серафима Саровског који је живео у Сарову. Да ли му се много монаха из Сарова обраћало? А из далека, ван гранциа Саровског манастира, долазило је до три хиљаде људи дневно.
Зашто не могу да нађем старца? Зато што сам као саровски монах: старац је поред мене, видим га, а не обраћам му се. Преподобном Амвросију Оптинском су стављали канту за смеће на главу…
Као пре хиљаду и по година, и данас је одговор на ово питање исти: нема стараца зато што нема послушника. Нема других разлога.
Ако сам вам рекао ја, грешни сеоски епископ, и наизглед сте ме саслушали с поштовањем, а у себи мислите: «Био би ми потребан неко мудрији,» у томе нема много греха. А кад бих био као светитељ Јован Тобољски, био би смртни грех не послушти таквог човека. То је исто што и не послушати Јеванђеље.
На Атону кажу: ако немаш кога да питаш, питај пањ – и то ће бити спасоносније него да верујеш својој помисли!
Треба почињати од послушања родитељима, наставницима, руководиоцима, мужевима и то не само кротким, већ и горопадним, јер је то угодно Богу и биће добро.
«Наш добри Бог није такав да зависимо од свештеника.»
Али ако хоћете да почнем да грдим данашње време, хајде, грдићу. Раније послушник није дозвољавао себи да почне да чита духовну књигу без благослова свог старца. А ми сад не само да читамо црквену литературу одреда, него чак и световну. Речено је да ће онога ко чита новине Бог казнити духовном глађу.
И поред потпуног изобиља имамо духовну глад.
Ми по својој памети све знамо, и упитај било кога, сви ће ти рећи, и на интернету пише кад се треба венчати, кад се треба крстити и како живети духовно. Све унаоколо је засејано духовном храном, а ми не желимо ни једно, ни друго, ни треће. Зато што у одговорима стараца тражимо извесну насладу и задовољење својих жеља. А понекад нису потребни ни сами старци. Хтели бисмо да се наљутимо на данашњицу и да оправдамо своје маловерје према пастиру којег нам је Бог данас посало.
– Знамо да код вас у епархијском дому живе сиромашни људи. Има их врло много. Одакле долазе?
– Имамо два скита. Пре него што пошаљемо човека у скит треба да обави медицински преглед. И за то време се налази код нас. Или рецимо, већ живи у скиту, у шуми, а потребна му је честа медицинска помоћ. Монах нема толико новца да сваког дана долази на терапију и да га троши за то. И они живе код нас.
Има укупно петнаестак људи. Господ их је довео, моле се, раде, не скидају звезде с неба, али некако живе.
60-70% су људи сиромашни у социјалном смислу, али има и таквих који имају кућу, али не желе да живе у кући. Неки траже духовни живот. Њиховој души тамо не прија, а овде јој прија.
Кад Господ жели да спаси душу Он је позива на различите начине.
Бог жели да се сви спасу и Промисао Божија се не састоји у томе да простре сламу свуда где можемо да паднемо, већ у томе што нас стално доводи у ситуацију да бирамо између добра и зла.
И тако нас Бог води. Једног је привукао, рецимо, преко памети: човек је прочитао књигу, пожелео је да дође у манастир – довео га је преко памети. Другог – преко стомака: нема шта да једе, а овде га хране. Трећи нема кров над главом.
Трећи има проблема с нервима. Или пије, или има социјалних проблема – човек не може да се социјализује у друштву, не могу да га трпе жена, мама, тата, сопствена деца, неко трећи… А овде гледаш – сви живе, и можда љубав није велика, али ипак постоји.
Људи живе једни за друге.
– Под кровом вашег архијерејског дома.
– (Смеје се.) И ја сам исти, зато живим с њима.
– И једете за истим столом с њима.
– И ја сам стално гладан. (Смеје се.) Три пута дневно, или бар два, али не мање.
Живот под истим кровом није циљ сам по себи. Али ако дођу и кажу да немају где да живе нећу им рећи да нема места. Ако је човек гладан, нећу му рећи да нема шта да се једе: ако има довољно за 15-20 људи, наћи ће се и за двадесет првог. Не знам да ли је то добро или лоше.
– Не терате га.
– Ако може да живи код нас нећу га отерати и није важно какав живот је водио до данас. А ако не може и ако још Христово стадо почиње да води лево-десно, да га квари, снисхођење према једном не сме да се претвори у немилост према многима, као што је говорио, ако ме сећање не вара, Атанасије Александријски.
Ако због једног другима бива лоше предлажемо му да нас напусти. Недавно нас је један такав напустио, отишао је у рехабилитациони центар. Полицајац нас грди због тога што лоше радимо. Слажемо се, савест нас мучи, заиста смо нешто пропустили. То се дешава, зато што слика овде није идеална, као свуда – као у породици, као у братству, као у војсци.


– Примили сте и много људи из Донбаса.
– Заједно с православним добровољцима поправили смо напуштени дечји дом у селу Јекатерининско – две двоспратне зграде. А месец дана после тога у Омск је довежено 1000 избеглица и предложено нам је да примимо 100 избеглица.
Сместили смо их, држава је нешто надокнадила, а нешто није и од 31. децембра 2015. године престао је сваки облик финансирања.
Радно способни су се одавно запослили – три месеца након што су дошли. А из све области су дошли људи с много деце, пензионери, инвалиди. Молили су да им помогнемо, немају куд, сад тражимо средства. Има 20-30 људи с децом.
Покушавамо да направимо Центар за социјалну адаптацију сиромашних Руса, уточиште за труднице.
Основали смо центар за добровољну и социјалну помоћ.
Сакупљамо ствари, делимо, тражимо. Ако има питања у вези са запослењем, информативних питања, трудимо се да их решимо.
Све је то прво више било за Украјинце – они су живели на местима за привремени смештај. Поживели су два-три месеца, а онда је логично било да изађу у свет. Направили смо структуру која им помаже после изласка из места за привремени смештај.
– Владико, последње питање: шта је Света Русија? Зашто је света?
– Света Русија је смисао живота, национална идеја, коју смо имали до Петра I, кад прозори из Европе или ка Европи још нису били отворени. То је било време Свете Русије.
А касније је овај појам доживео препород, био је тражен у време спора између словенофила и западњака. У принципу, не би их требало супротстављати – и једни и други су били патриоте.
Словенофили су идеале Свете Русије стављали на свећњаке како би се оријентисали, али је Русија ипак кренула западним путем: протестантизам, капитализам, комунизам…
И у наше време појам Света Русија доживљава препород. Користе се изрази «руски свет», «традиционалне вредности» и чини се да заиста на свету нема никог другог ко би ове вредности сачувао.
Ако на Западу у медијима пишу да Путин и Руска Православна Црква развраћају Европу традиционалним вредностима, шта још може да се каже?
Највећи проблем данашњице је у томе што човек живи за себе. Не за ближњег или за Бога. А Света Русија је била кад је човек живео за Бога и кад је за њега Бог највиша вредност.
За онога ко хули Свету Тројица била је предвиђена смртна казна: то је било наведено у «Руској правди», у стварности се није примењивало, али је градило систем вредности.
На првом месту је био Бог, а затим добробит друштва.

Друштво као највиша вредност такође није лоша ствар. А сад је личност највиша вредност. Било би добро кад би се имала у виду личност поред нас. А данас се схвата као: ја сам личност, свето је оно што ми се свиђа. Данас је егоизам главна вредност.
Неко је рекао, не знам да ли је истина или није, да 50% кревета у Америци заузимају душевни болесници. Половина становништва користи антидепресанте. Кад дете напуни 18 година, изнесу његове кофере: даље иди сам.
А код нас кажу: какви су то родитељи ако не доведу своју децу до пензије?! Наравно, то је превише, али ми је симпатичније: мама увек воли. Она храни своје дете и сама једе. Слатко јој је. Света Русија су традиционалне породичне вредности. Између осталог, и света глупост, кад се веровало да су сви људи добри и да је немогуће да нас неко превари.
Дај Боже, наравно, да не буде свете глупости, већ да постоји света мудрост.
А за то је потребно да постоје систем вредности, образовање, основе православне културе, основе руске духовности. Није важно да човек само иде у цркву, већ да тражи Бога, да Га тражи с болом и љубављу. И онда ће Света Русија бити у његовом срцу.
Нисмо ми рекли, већ су долазили људи из иностранства и говорили да се све земље граниче с другим земљама, а Русија се граничи с небом.
Анастасиjа Рахлина
Извор: Православие.ру

Δεν υπάρχουν σχόλια:

Δημοσίευση σχολίου