Τετάρτη 13 Ιουλίου 2016

“ Васкрсавајућа Русиja”

 

Саблазан “посебног служења” или како се наметнуло поштовање псеудоиконе “ Васкрсавајућа Русиja”

Алла Добросоцких


Остаци окултно-паганске свести код православних људи не испољавају се само у сујеверју, као у случају тзв. “воде великог четвртка”, “јерусалимског квасца”, забране “давања свећа левом руком” итд. Због неправилног става чак и иконе могу постати саблазан за многе вернике, нарочито ако су нове, неканонске, насликане по самовољи иконописца или по наредби лажног старца, а понекад још и горе од тога – на основу некаквих сумњивих виђења.

Тужан пример таквог неразумног деловања представља пометња око иконе назване “Икона Пресвете Богородице Васкрсавајућа Русија”, која се не може сматрати иконом ни у ком смислу: неканонска је по иконографији, а што је главно, урађена је према виђењу жене која је видевши неко створење у белом поверовала да се ради о Богородици.

На жалост, то је последица незнања о учењу Цркве о иконама, као и вечне сујеверне жеђи за чудима, мироточењима, разним знамењима у замену за реалан духовни живот.

Стручњак за иконографију, свештеник Борис Михајлов у чланку “Осетљивост иконографије на стање црквене свести”, објављеном у часопису “Црквени весник”, напомиње да многе нове иконе Пресвете Богородице не само што не приказују све дубине православног богословља, већ истовремено сведоче и о нецрквености појединих савремених иконописаца.

Уносећи неканонске иконе у наше храмове, ми постајемо спремни да се покоримо нецрквеном дејству одређених сила. Последњих годину и по две читава Русија је преплављена разним издањима псеудоиконе “Васкрсавајућа Русија”, календари с њеним изображењима издају се у великим тиражима, говори се да је она ”прејемница” благодати иконе “Державнаја”, улажу се напори да се “прослави” ван Цркве, што ствара плодно тле за разне спекулације.

Сматрамо да је корисно анализовати те грешке у нашој црквеној свести, које омогућавају да неканонска, чак и сасвим окултна изображења заузму место иконе у свести многих људи који себе сматрају црквеним.


Може ли се демон јавити у виду Богородице?

Разлог лаковерности лежи у укорењеној предрасуди да се демони не могу јавити у виду Пресвете Богородице – јер је наводно Сам Господ то забранио нечистим силама. Но, из апостолских посланица знамо да се демони јављају и у виду светих ангела и чак Самог Христа – Творца света. Ни код једног од светих Отаца не налазимо тврђење да демони не могу узети облик Мајке Божије.

Св. Игњатије Брјанчанинов наводи неколико случајева јављања демона у лику Божије Мајке. На пример, у делу “О сновиђењима” речено је: "Онима који су поодмакли у таштини, демони почињу да се јављају у виду ангела светлости, мученика и преподобних, чак и у виду Божије Мајке и Самог Христа, обећавају им небеске венце, и тако их узводе на висине умишљености и гордости".

О савременим случајевима демонске прелести виђења лика Божије Мајке можете прочитати у књизи Алексеја Јаковљева-Козирјева и ђакона Димитрија “Ноћ на висини. Странице Атонског Дневника.” (СПб., 2001. С. 196).

"Поверовавши бесу да је благодат напустила све храмове Московске Патријаршије, један инок је почео и друге људе да убеђује у то. "Неуморно се молим Богомајци, понекад је и видим, да ми Она открије шта треба урадити, - поносно изјављује поседнути. – Беси се не могу јавити у виду Богородице, према томе, све што чујем представља откривење свише и ја несумњиво чиним Божије дело".

"Парохијанка једног московског храма - особа из научних кругова – много је волела да се моли пред чудотворном иконом Божије Мајке "Взыскание погибших". Једном се тој жени, раније озбиљно заинтересованој за јогу, указала светлост на икони и поред Богомладенца појавио се и мали Буда. Примивши демонску обману као истину, дошла је до погубног закључка да је спасење могуће и у будизму.

Прелашћена нас је уверавала да се зли духови не усуђују да користе лик Царице Небеске или њене иконе за своје гнусне циљеве, јер им је то наводно забрањено. Наравно, њој – грешници која се каје и трпи, даровано је неко небеско виђење. Временом се, слава Богу, ова хришћанка уразумила".

У наше време такву заблуду, с трагичним последицама за хиљаде људи, налазимо код познатог "пророка Божије Мајке, патријарха Јована" ("архиепископ” Јован Береславски – Венијамин Јаковлевич Јанкелман) – духовног вође псеудохришћанског "Богородичиног центра" (данас "Православна Црква Божије Мајке Державнаја”).

У почетку је, како сам каже, живео при Почајевском, Псковском и другим манастирима, обилазио тајне обитељи катакомбних хришћана. Очигледна демонска прелест Бересловског догодила се након што му се 1984. године, пред иконом "Одигитрија", наводно јавила Божија Мајка и пренела му до тада непозната "откривења". После тога, новојављени "пророк" почео је да виђа “богородицу” и разговара с њом лако и присно – као с најбољим другом. Ево како то описује свештеник Алексије Мороз: "У Москви, у стану "пророка Јована" привиђење "богиње" јавило се небројено пута. У тренуцима "откривења", обично неочекиваним, изненадним, Јован би пожурио ка писаћој машини и почео да куца. Куцао је, као поседнут, без паузе и брзином којом, по речима очевидаца, "човек не може да куца". (Савремене секте и јереси у Русији. "Православна Русија". СПб., 1995. С. 129).

Током година своје "пророчке делатности", Береславски је објавио више од 200 свезака "судбоносних откривења за Русију" лажне богородице (тзв. "Трећи Завет"), основавши у том циљу властиту издавачку кућу "Нова Света Русија". Створивши јеретички, окултни покрет, секташи се уместо Христу поклањају Богородици као оној која је принела себе на жртву за наше грехе (јерес о којој је писао св. Јован Дамаскин).


Да ли је могуће стално “видети” Царицу Небеску?

На жалост, потребно је рећи нешто више о саблазни с којом се суочавају православни црквени људи - о јављању “богородице” која је заповедила да се наслика тзв. икона “Васкрсавајућа Русија”.

Навикли смо да некритички верујемо сваком издању које се позива на имена познатих свештеника. Управо на томе своје спекулације граде аутори брошуре “О чудотворној икони Пресвете Богородице Васкрсавајућа Русија” (једна од њих је издата анонимно, без импресума, друга – од стране непознатог "Православног братства у име иконе Пресвете Богородице "Васкрсавајућа Русија").

Верујући тим издањима, мало ко се замисли какав је духовни смисао виђења Олге Павленко, према чијем опису је израђена икона. Ево шта је сазнала православни новинар, Олга Семјонова, која се на молбу ”Православне газете за обичне људе”, у Пјатигорску састала са Олгом Павленко:

“5. новембра 2001. године, стигавши у Пјатигорск, ступила сам у контакт с Олгом Николајевном Павленко и њеним мужем Борисом Владимировичем, да бих сазнала детаље о до тада готово непознатој причи о новој икони, и можда написала о томе чланак. На моје изненађење, реакција на моју молбу била је прилично агресивна.

Олга Николајевна је објаснила да старац Николај Гурјанов (тада је још био жив) није благословио да се о тој икони било шта објави и да је заповедио да се она не сме никоме показивати. Ако је то истина, онда је она сама нарушила благослов о. Николаја, јер је после његове кончине навелико рекламирала и своје виђење и икону. Зато је неопходно јавно објавити важније детаље овог разговора.

Олги Николајевној се, по њеним речима, јавила Мајка Божија на празник Покрова Пресвете Богородице, – и отада је она стално види. Обраћајући ми се, О. Н. Павленко је рекла: “Она је и сада овде, у овом тренутку, с нама у соби”.

Данас читавим животом Олге Николајевне и њеног мужа руководи сама Богородица. Олга Николајевна прима њене наредбе НЕ речима него мисаоним путем – о томе у који манастир треба отићи или шта друго урадити. И назив иконе – Васкрсавајућа Русија - такође је добијен мисаоним путем.

Олга Николајевна ми је дала молитве које су написали људи из њеног окружења. Они их читају јер су ”савременије” од постојећих...

На основу овога сасвим је јасно шта се дешава с Олгом Павленко: несрећна жена је, као и вођа “Богородичника” Јован Береславски, заведена виђењем демона у лику Божије Мајке.

О таквом жалосном стању писао је св. Игњатије Брјанчанинов у делу “О прелести”: “Ако ни светитељи нису увек могли да препознају демоне који су узимали лик светих и самог Христа, како је могуће да уопште и помислимо да их ми можемо непогрешиво препознати. Једини начин да се спасимо од духова је у одлучном одбацивању виђења и општења с њима, сматрајући себе неспособним за таква виђења и општења”.

Напоменимо да су се преподобни Сергије Радоњежски и Серафим Саровски током читавог свог подвижничког живота удостојили да само неколико пута виде Владичицу! А “подвижница” Олга Павленко непрестано види и слуша “богородицу”, живи с њом.

Тужно је сазнати да су се иконописци, који називају себе православнима, усудили да раде “иконе” на основу очигледно демонског виђења. (Узгред, сама икона “Васкрсавајућа Русија” веома подсећа на окултна изображења “Мајке света” – на цртежима Н. Рериха и других савремених уметника-окултиста. Разлика је у томе што су варијанте ове иконе радили православни иконописци, понешто оплеменивши виђење покушајима да се испоштују поједини православни канони. Но, познато је да ни сама О. Павленко није задовољна иконама - с обзиром да не може да пренесе иконописцима своја виђења (што је потпуно природно!). Током разговора са О. Семјоновом, рекла је да се током времена икона мења, да се мењају боје и да све више личи на “оригинал” виђеног створења. Ако је веровати горепоменутим брошурама, било је свештеника који су благословили крсни ход с овим изображењем, не проверивши да ли је у прелести особа по чијим речима је икона насликана. Но то је – посебна тема. Сада бих хтела да скренем пажњу на помраченост наше свести, која је склона да чак и очигледна Божија упозорења изокрене и изопачи ради оправдања заблуде.

У брошури “О чудотворној икони Пресвете Богородице Васкрсавајућа Русија” описује се тренутак уношења иконе у Тројицки храм Дивјејевске обитељи: “Само што је икона унета у храм… срушила се икона св. Александра Свирског са свог места… разбило се стакло на киоту… Страшна поука! Као да је нека моћна рука ослободила место за лик Божије Мајке.” Потребно је сасвим изгубити способност расуђивања па претпоставити да Пресвета Богородица “ослобађа место ЗА СЕБЕ”, бацивши на под и разбивши киот великог подвижника.

Нико од оних који су поверовали гордим речима да су од тренутка виђења “Олга и њен муж на посебном служењу Владичици Небеској” није обратио пажњу на наредбодавни језик “привида” лажне богородице: “ИЗРАДИТИ ту икону… ОДНЕТИ је у Моју Четврту област... Пронети је по Канавки… Икону ставити десно од иконе “Умиленије”. Да ли је тако могла да говори најсмиренија од свих жена?

Да би се развејале илузије о “новој чудотворној икони”, неопходно је размотрити огромну количину православне терминологије у вези са очигледном саблазни и упоредити је с изјавама о виђењима из ”Богородичиног центра”.


Духовна “усхићења” – признак прелести

Познато је да они који траже покајање иду путем спасења, а да они који траже “духовна усхићења” тону у лажну духовност и прелест. Обиље високопарних и китњастих израза о многобројним “чудима” у поменутим брошурама, упућују на опрез.

"Сви су прожети духом", "испуњени духовним усхићењем и благодаћу"... Критеријум истинитости тих или других "чуда" за ауторе је заправо радосно осећање, које је, по мишљењу светих Отаца, признак стања прелести: “Ана из Н. је доживела, као и сви ми, рајско стање". Слична усхићења налазимо и у ”Богородичином центру”: “Да се прими и освети, и подигне у најслађем блаженству”, “дано нам је да се усудимо на небивало, Таворско узношење!...” (Цит.: Свештеник Илија (Попов), архиепископ Јован (Береславски). Јосиф Волоцкиј: 500 година инквизиције у Русији. “Нова света Русија”. М., 1997. с. 299-303).

Према брошури "О чудотворној икони Пресвете Богородице Васкрсавајућа Русија", јављања “жене у белом" дешавају се у скоро целом свету: њу виде партијски радници, тајни монаси и монахиње, чобани-муслимани, чак и ... Кинези "дуж кинеске границе", "о чему сведоче и сами Кинези" (занимљиво – када и где?). Шта је то – масовна прелест? Да, ако је судити по оваквим изјавама: "На основу свих јављања Божије Мајке познато је да Богородица није виша од 163 сантиметра. Број ципела није већи од 36, крвна група А позитивна – женска крв. Можемо да замислимо - "контактери" су урадили анализу крви привиђења!

Циљ јављања "жене у белом" често је бесмислен: неком Владимиру она је "у сну показала Москву ноћу, облетевши с њим око храма Василија Блаженог", Василију је - "дозволила да неко време држи Дете", а монахиња Нимфодора ју је без устручавања "обгрлила око струка и заплакала"...

Извесној Антонини јавиле су се истовремено две (?) "богородице", једна од њих ("Казанска") је "у један глас са св. Николом Чудотворцем и Серафимом Саровским рекла: "Мораш то објавити људима" док друга ("Васкрсавајућа Русија") "за све време мог лаког сна није проговорила ни реч".

Неопходно је да се посебно задржимо на једном детаљу јављања "богородице" Василију К. - "на јави, у радном кабинету": "Богородица је била боса и сва у белом. Василије је из неког разлога обратио посебну пажњу на тканину, која је била тако танка и квалитетна да он ништа слично никада није видео. Тканина у коју је била одевена "владичица небеска" била је заслепљујуће бела и са шљокицама".

Таква одећа запањујуће подсећа на "небеску одећу" прелашћеног монаха, чије искушење описује јеромонах Серафим (Роуз) у књизи "Православље и религија будућности":

"Житије св. Мартина Турског (+ 397), које је написао његов ученик, Сулпиције Север, садржи интересантан пример бесовских смицалица у вези са чудним "физичким" појавама... Неки младић по имену Анатолиј почео је свој монашки живот близу манастира св. Мартина, али због лажног смирења постао је жртва демонских привиђења. Уобразио је да је с ангелима, а да би и друге убедио у своју светост, ти "ангели" су му обећали "сјајну одећу с небеса" као знак да је "сила Господња" у њему. Једном око поноћи у близини његовог скита чуо се гласан топот ногу и мноштво гласова, а Анатолијева келија се озарила заслепљујућом светлошћу. Затим је наступила тишина, и прелашћени је изашао на праг келије у својој "небеској" одежди. "Појавила се светлост, и сви су пажљиво посматрали одећу. Била је изненађујуће мека, необичног сјаја и светло-црвене боје, али није било могуће одредити каква је то тканина... ".

Следећег јутра Анатолијев духовни отац одвео га је св. Мартину да би се уверио да се не ради о ђаволској подвали. Прелашћени је од страха одбијао да иде, а "када су га на то приморали против његове воље, одежда је ишчезла у рукама оних који су га водили".

Данашњи тумачи виђења очигледно себе сматрају мудријим од св. Мартина...


Тражитељи чуда

Тражитељи чуда описују их анонимно, на основу говоркања или наводећи апсурдне "чињенице". "Скитница Михаил, ослепевши 29. марта, исцељен је (даље се описује шта се све догодило у току једног дана) својим молитвама Богородици "Васкрсавајућа Русија". “Сјајан” пример – 29. марта ослепео а већ 30. марта исцељен. “Једном пријатељу су на несрећу опљачкали дачу… из куће је изнет намештај ... он је обишао с иконом око даче... вратио се после неколико дана ...и зачудио се! У кући је намештај био на свом месту и то још сређен, као да се ништа није догодило". Врло удобно "чудо".

Нема граница код слепог веровања бесима

Сајт секте “Богородичин Центар” обилује описима "чуда", чак и њиховим фотографијама: "У храму Православне Цркве Божије Мајке Державнаја, посвећеном Сабору новомученика руских (наравно, није реч о православном храму, већ о скупу "богородичника" који се издају за православне - ред.), описано је чудесно знамење: У периоду од јула до децембра 1998. године, замироточила је статуа Божије Мајке Мистична Ружа у храму, а потом је чудотворно миро почело да точи из Распећа Господа. Ускоро је благоухано миро почело да точи из пет крстова и три иконе Божије Мајке!".

О "чудима" се говори и у брошури "О чудотворној икони Пресвете Богородице Васкрсавајућа Русија": "Све време икона је одавала диван мирис, мироточила, исцељивала и творила разна чуда". Али данас, као што видимо, позивање на чуда, пророчанства, чак и мироточења, не може бити критеријум истинитости, јер се свакакви необични феномени који личе на чуда, масовно дешавају и код Береславског, и Кашпировског, и Чумака, из чије фотографије, по сведочењу очевидаца, излази нека смеђа течност.


“Демон је говорио о последњим временима...”

Св. Игњатије Брјанчанинов у делу "О прелести" наводи речи Антонија Великог: "Демони су – лукави; способни да поприме разне видове и облике. Често певају псалме, при чему су невидљиви, цитирају Писмо...

Нипошто их не треба слушати, макар побуђивали на молитву, окривљивали нас и разобличавали за грехе који су им познати. Они то не раде с намером да нас подстакну на побожност и врлину, већ да нас уведу у очајање”.

А ево одломка из дела "О егзорцизму" професора Московске Духовне Академије, А.И.Осипова:

"Господ је забранио да се разговара са поседнутима, и свети Оци су категорички забрањивали слушање и ступање у било какав контакт с онима из којих говоре духови, јер у време читања молитава беси имају пуну слободу да "проповедају", доводе присутне у заблуду, да их заразе својим духом лукавства, гордости, плотских страсти итд. Често се све то и снима, па се демонске лажи преносе на још већи круг људи".

"Васкрсенци" (ако се могу тако назвати) слушају демона са задовољством, заборављајући да је он отац лажи, — и још га називају сведоком истинитости чуда.

“Кроз Шишову Ану демон је говорио о последњим временима и о преподобном баћушки Серафиму Саровском (2002)”.

Други демон у њој рекао је: “Ви све за мене радите!”

Да ли је случајно што се при таквом поверењу у демоне у време крсних ходова дешава "полтергејст" и друге бесовштине? "Сва врата аутобуса су се неочекивано отворила и све ствари су полетеле".

Још један опис утицаја иконе "Васкрсавајућа Русија" запањујуће личи на утицај демона на људе на сеансама Кашпировског: "Чим је Нина додирнула икону, као да се залепила челом за њу, и није могла да се одвоји. Почела је да помера главу са стране на страну, као клатно, али њено чело било је чврсто притиснуто уз икону".

Авај, имају уши а не слушају. Или слушају све осим оног што води ка истини....

Као што је познато, Бога нико и никада није видео. Ми Га знамо само преко слика које је Он Сам хтео да нам покаже: Бога Сина Исуса Христа, који се родио у човечјем телу, Светог Духа у виду голуба, и Пресвету Тројицу која се јавила у виду Ангела нашем праоцу Аврааму.

Код "васкрсенаца", међутим, догодило се нешто што до сада никада није: "Господ Саваот", "благосиљајући обема рукама", јавио се у исто време двема особама – не пророцима, не светима, већ истој Олги Павленко и неком "смиреном", али безименом монаху у Москви.

У брошури "О чудотворној икони Пресвете Богородице Васкрсавајућа Русија" описан је један од детаља виђења "смиреног монаха": "Пречиста је држала у рукама равнострани, светлећи, дијамантски широки крст у златном оквиру. У пресеку крста налазио се велики, пламтећи, бљештави рубин, као срце “које је горело љубављу према нама грешнима. Рубин се преливао у светлости"”. Својевремено, крајем 80– почетком 90-их, била сам у прилици да разговарам са свештеником "Богородичиног Центра", који се представљао као схимонах Никодим, и погледам како врши "службе богородици". Носио је "богородичин крст" на коме је уместо распетог Христа била изображена Богородица, која је држала руку на срцу, а на нивоу срца (на самом пресеку крста) лебдео је голуб. Превише очигледна аналогија. Код "богородичника" то практично означава замену Христа "богородицом", симболизује рођење "светог духа" од "богородице".

Овакве замене су неизбежне и код "васкрсенаца". На једној од икона "Богородица је била насликана нешто изнад и Бога Оца и Бога Сина". А како разумети овакво обраћање Богомајци: "Освети све нас Великом Таворском светлошћу". Овде се не ради само о обичном богословском незнању, - већ о почетку супституције за којом следи додељивање Господу тек "споредне" улоге.

У "Богородичином Центру" тврде да "Саискупитељница узима на себе наше грехе", да је Она "разделила Крст Господњи, сараспевши се с њим" (Т. 6. С. 71). Јеромонах Корнилије у брошури "О Чудотворној икони Пресвете Богородице Васкрсавајућа Русија" тврди:

"Богородичин Покров – то је Богородичино Воздвижење Крста, јер оно што је за Господа Крст, то је за Његову Пречисту Мајку – Покров"?

“"Васкрсавајућа Русија" – Преображење Богородице", - још једно "богословско откриће" јеромонаха Корнилија. Шта је то – нико не може да пружи интелигентно објашњење. Но, није згорег поменути да је један од назива секте "Богородичин центар" - "Црква Божије Мајке Преображавајућа", званично регистрован у јуну, 1991. године.

Но, "богородичници" ће бити веома задовољни због подражавања њихових идеја. Они су и показали своје задовољство, покуповавши велику количину "икона" "Васкрсавајућа Русија" у православној (!) књижари. О тој куповини с негодовањем су писали и сами "васкрсенци", помешавши, међутим, из незнања назив секте: “Радница у једној православној књижари ... сву остављену количину икона продала је "Белом братству", по наивности претпоставивши да у томе нема греха.”

"Васкрсенци" врло китњасто исказују свој став о онима који не прихватају "откривење" од иконе (на којој с покрова у рукама жене у белом на људе падају безбројни крстови): "Ко није припао крсту, личио је на бубашвабу", "ко се склонио или побегао од крста, смањио се, поцрнео, претворио се у гомилу гадости" (у првој брошури о људима се говори још грозније и подругљивије: "у гомилу измета". Људи у облику таквих “гомила” изображени су на варијанти иконе која се налази у скиту Тројице-Сергијеве лавре у Радоњежу! У православној иконографији очигледно се по први пут на иконама појављују "гомиле измета"...). Тврдња да душа створена по образу и подобију Божијем може да се претвори у "гомилу измета", - нека остане на савести аутора. Али сам тон запањујуће указује на мрачна учења "Богородичиног Центра". Године 1993, "пророк" је предсказао житељима Москве епидемију куге са заразним чиревима и објавио да ће на улицама града лежати милиони лешева – да ће казна стићи свакога ко не буде дозволио да Богомајка објави себе. Они "ће бити погођени неизлечивим страшним болестима: труљењем тела, болестима кичмене мождине, нервног система" (Откривење Божије Мајке у Русији. Силазак царства. С. 165).


Суд над Црквом

И "богородичници", и "васкрсенци" одликују се антицрквеним настројењима, која се у "Богородичином Центру" сасвим отворено испољавају. Та секта замишља да "Богородичина Црква", "Црква XXI века", наводно долази по вољи Божије Мајке да смени Руску Православну Цркву: "Једино ће покајање свецрквеног Сверуског Сабора скинути печате сатанизма". "Тријумфуј, Света Русијо! Велико време, света времена. Теодосије Балтски је обзнанио, Инокентиј је извршио суд над црквом". (Цит.: Архиепископ Јован Береславски. Црква светлости. "Нова Света Русија". М, 1998).

Ето шта је то – сан сатане: СУД НАД ЦРКВОМ, коју секташи подругљиво називају сатанском! А "васкрсенци" понављају, жигошући унапред оне који не поверују обмани (задржали смо изворни стил изражавања!): "Неверица и сумња, које шире агенти антихриста, противници васкрсења Русије, међу “онима слабих нерава”... у нади да ће потпуно уништити земљу Руску, узалудне су". И још: "Јасно је, коме одговара клеветање иконе... ”

Ко су они, ти "клеветници", "духовни слепци", "агенти антихриста" (запањујуће једномислије с береславцима, који пишу о "печатима сатанизма" на Руској Православној Цркви!)?

По логици "васкрсенаца", то су они који, трезвено расуђујући и штитећи Цркву од јереси, нису почели да објављују лажне визије општеруске чудотворне иконе, дате нам само с једним циљем - да пред њом ”искупимо грехe очева”.

Један од идеолога и неуких "богослова" покрета "васкрсенаца", који себе назива јеромонахом Корнилијем (он је заиста неко време живео у Богољубском манастиру, у Владимиро-Суздаљској епархији), прославио се тиме што се одвојио од "безблагодатне" Цркве, отказао сваку послушност архијереју, подстицао расколничка расположења, нарушио свештеничке заклетве и монашке завете, због чега му је забрањено да служи и лишен је свих монашких одежди.

Таквом “богословљу” “васкрсенаца” и пристају њихове молитве – “савременије од постојећих”. Сам Береславски проповеда "молитвену обнову": "Није време да се понављају старе молитве, већ да се испунимо Духом Светим и певамо песме Духа Светога" (“Дуга Завета". 1993).

Молитве које предлажу "васкрсенци" заиста су нове у православљу – по самоуверености и умишљености: "Дај ми снагу да се борим са демонима", "Помози Помоћницима Твојим (имена) који Те слушају и примају у обитељи своје". Ето саблазни "посебног служења"!

Чак је и благодарење у "новим" молитвама посебно ("Благодарисмо Господу и Царици Небеској ... за показана чуда"), а такође и ефикасност: "Молитва пред иконом Богородице Васкрсавајућа Русија тренутно помаже". Помињу се изјаве магова, гатара, врачара: скидам урок, бацам чини - одмах помаже, 100 посто.

И, на крају, ремек-дело молитвотворства: "Очисти од сваке скверни... храмове и манастире"! Зар мислимо да православни тако треба да се моле Богомајци – хулећи на Цркву?

Анализујући све што је написано, запитајмо се: зар нема превише "подударности" између "нових" ревнитеља не по разуму и секташа ”Богородичиног центра” и њихове велике мржње према нашој Цркви? Њихов извор "надахнућа" је један исти - лукави.


Двојни стандард послушања

Неопходно је да се осврнемо на феномен поверења у јеретике, расколнике, а тиме, просто речено, пробисвете. Запитајмо се: како се догодило да такве брошуре заједно с календарима и мноштвом "икона" лажне богородице нису доспеле само у храмове и црквене књижаре, већ су се продавале и на XI Међународним Божићним предавањима у холу дворане при храму Христа Спаситеља? Продавци су одбили да именују дистрибутере ових издања. Заиста, дела Христова творе се отворено, а дела сумњива или саблажњавајућа крију се од светлости. Циљ такве делатности је јасан: подривање Православља.

Такође су се могле чути изјаве да у храмовима Владимиро-Суздаљске епархије дистрибутери брошура, "икона" и њихових фотокопија (одакле за све то пристиже новац?) тврде да "Васкрсавајућа Русија" до сада није призната само зато што је "у Патријаршији све купљено", да ће Бог "казнити Русију зато што црквени јерарси нису прихватили нови "чудотворни лик" Мајке Божије"... Појавио се и неки млади човек без браде, у монашкој одећи, кога називају "схиигуман Макарије". Претећи небеским казнама, он тражи да се у храмовима стави икона "Васкрсавајућа Русија", шири расколничке слогане о "безблагодатности" нашег свештенства, наше Цркве и храмова у које "не треба ићи" – односно, понавља исте хуле као и провокатори у лажном "Духовном завештању старца Јеронима".

Ко је заправо тај човек – нико не зна. Али, препознаје се исти "рукопис" као у причи о тзв. манастиру "Руски Есфигмен " у г. Вишни Волочек, Тверске области. Извесни В. И. Усков, који се представља као "јеросхимонах Николај", у име манастира посвећеног "Пресветој Богородици "Взыскание Погибших" Руске Православне Цркве", у "Отвореним писмима" шири по целој Русији богохулну клевету на нашу Цркву, позива на "одвајање ... од јеретика-предстојатеља". Како је саопштено издавачкој кући у Тверској епархији, такав манастир код њих не постоји. Самозванци називају манастиром дрвену кућу у селу Осеченка недалеко од Вишног Волочка (близу гроба самарске старице Марије Матукасове, чије име "монаси" и "монахиње" користе за своју антиправославну пропаганду). Након повратка са Свете Горе, В.И. Усков почиње да се позива на благослов неких безимених "светогорских стараца". Немогуће је замислити да би неки старац могао да благослови зидање престола заобилазећи Патријарха. А ако је то истина, онда се ради о лажним старцима. А њих на Атосу има – више од 10 струја расколника -“старокалендараца”, међу њима и најекстремнијих, као што су матејевци, који наше Свето Причешће називају "демонском храном"... Тешко је поверовати, али информација о поклоничким путовањима у "бедни манастир" где живе “посвећени", појавила се и у неколико црквених издања. А у новинама "Рус православнаја", познатим по симпатијама према расколницима-старокалендарцима, “јеросхимонах Николај Усков" пише у својству аутора, износећи исте погромашке идеје против Православне Цркве.

Због чега смо с таквом лакоћом спремни да се одвојимо од Мајке-Цркве и пођемо за првим самозванцем у раси који наиђе? Да ли због тога што приличан број црквених људи живи по двојном стандарду послушања. Тврдећи да је послушање највећа врлина, они истовремено упорно показују непослушање Цркви, одсуство елементарне црквене дисциплине, али при свему томе и спремност на неразумно послушање онима које су изабрали за своје идоле. То се дешава због гордости, самовоље, жеђи за чудима и незнања – што све представља плодно тле за активности непријатеља Цркве, који уводе у нашу свест различите расколничке и јеретичке идеје – укључујући и "нове чудотворне иконе" за које показујемо тако неприродно интересовање.

Немали допринос стварању нездраве атмосфере чине описи "чуда" у сумњивим књижицама као што је "Богом дана", Г.П. Дурасова, у којој схимонахиња Макарија признаје: "Скоро сваког дана у три сата Царица Небеска силази с неба", где је описано како она (жена!) освећује воду, уље. Узгред, Свјатејши Патријарх је забранио продају те књижице у епархијским продавницама у Москви још 2001. године...


Архијерејша

На православној изложби "Недеља врбице", одржаној у Москви у априлу 2003. године, постављено је изображење Божије Мајке, које се не може назвати иконом. Издавачи – храм преп. Сергија Радоњежског у Волгограду – назвали су га "Образ Пресвете Богородице Дары Дающая". Мајка Божија приказана је … у архијерејској одежди с евхаристијском чашом у руци – односно, као "свештеница", тачније "архијерејша". Можда се и код нас, као код англиканаца, појавило женско свештенство?

Самовољно израђена "икона" подсећа на католичко изображење Свете Тројице у виду Бога Оца као старца, Бога Сина као Христа и Светога Духа као голуба. На врху је приказан – Бог Отац, на нивоу груди Божије Мајке – голуб, сама Богородица у представљању “тројице” заузела је место Христа – односно уподобљена је Богу и приказана као нека “богиња". То је данашња јерес у духу "Богородичног Центра". Иконографија је визуелно приказала секташка умовања оних, уколико се тако може рећи, "иконописаца" који су јеретичку идеју о "саискупитељској жртви" Божије Мајке почели даље да развијају. Било је и раније покушаја да Богородица замени Христа. Најчудније је што је псеудоикона тако брзо распродата.

Свештеник Борис Михајлов коментарише узроке таквих супституција у чланку "Осетљивост иконографије на стање црквене свести" ("Црквени весник". Бр. 2, 2003):

"Разлог можемо наћи у чињеници да је ка Цркви - јединственом крову спасења – кренуло много људи, који нису превазишли стереотипе нецрквене свести. Црква – није организација већ Богочовечански организам, и пометња настаје услед оног што је најважније: мешања Царства Божијег са царством ћесара. Православље се претворило у цареславље. Отуда прослављање – у директној супротности са саборном одлуком Цркве – св. страстотерпца цара Николаја као великомученика и искупитеља (!) Русије; посебно поштовање и других самодржаца, све до Ивана Грозног; откривење светости "старца вмч. Григорија Новог" (Распутина) – све пропраћено писањем одговарајућих неканонских икона...

Ванцрквена свест приписује Божијој Мајци својства самодршца, што јасно показује "иконографски" плакат под називом: "Образ Пресвете Богородице Державнаја Небеска заступница Московска и Целе Русије" рад "предводника групе "Логос" В. Јаковљева” (Москва). Икона представља дорађену копију Азовске иконе Божије Мајке. На њеним раменима налази се продужени орловски врат, са раширеним крилима грабљивице спојене су уздигнуте руке, испод плашта на нивоу бокова вире оштре канџе, са жезлом и владалачким симболом.

Тешко да се може замислити злокобнији и тачнији израз јеретичке идеологије.

Но, да се вратимо “икони” с којом смо почели разговор... Доказивати прелашћенима да су прелашћени, - практично је узалудно (мало је вероватно да ће хтети да се растану од илузије "посебног служења" "богородици").

О таквим људима светитељ Игњатије Брјанчанинов пише: "Ни своје ропство, ни застрањивање прелашћени не разумеју. Сви свети су признавали да су недостојни Бога: тиме су показали своје достојанство које се састоји у смирењу. Сви прелашћени су сматрали себе достојним Бога: тиме су показали да им је у души гордост и бесовска прелест" ("О прелести").

Подсетимо се до чега може довести поверење у прелашћене људе. Својевремено су егзалтиране присталице "Богородичиног Центра" основале невелику ванцрквену групу из редова парохијана московског храма "Свих Жалости Радост" (о томе пише свештеник Алексије Мороз у књизи "Савремене јереси и секте у Русији"). Један од "епископа" ИПЦ - Лазар (кога је "хиротонисала" сама лажна богородица) – био је старешина Успенског сабора у подмосковском граду Кашири. Повезавши се са "богородичницима", дозволио им је да присуствују служби у храму и захтевао од својих парохијана кајање до изнемоглости. Увео је у своју секту 15 најфанатичнијих, расколнички настројених парохијана. Због антицрквеног деловања лишен је свештеничког чина 1991.године.

Ова прича је добро позната. Но да ли нас је ичему научила?


Скривање иза Православља

Када је књига припремљена за штампу, појавила су се нова сведочанства, која нису оставила никаквог места сумњи ко стоји иза виђења Олге Николајевне Павленко и изображења на "Икони Васкрсавајућа Русија". Две московљанке Н. и Т. (постоји детаљан магнетофонски запис њихове приче) описале су како их је О. Павленко пре четири године лечила у својству... "народног исцелитеља" у једном од московских станова, где је редовно долазила из Пјатигорска због својих многобројних пацијената.

Виђења "светитеља", који наређују "лечење људи", институт нетрадиционалне медицине Ј. Гаљперина, међународни сусрети исцелитеља, "пуњење космичком енергијом", колективне "молитве за Русију" засноване на медитацијама, "истеривање демона" из људи (са гордом свешћу да само О. Павленко то ради "правилно", у цркви "тако" не истерују и не причешћују) – све то је очигледно довело до нових "православних" заблуда, до "посебног служења" "богородици".

Тим пре што је екстрасенс и раније скривала своје дело иза православља: качила иконе, палила свеће, говорила о благослову баћушки", слала људе у цркву да "скину негативне силе", чак и да се причешћују, да би потом чинила таква богохулства да је о њима тешко и говорити.

Ево само краћег дела приче једне пацијенткиње: "И данас се с ужасом сећам шта се догодило у време такозваног пуњења космичком енергијом – ставили смо испред себе икону ... чинију ради "очишћења", молили се, како нам је заповедила исцелитељка, после чега сам почела силно да повраћам – пљувачка је текла, грубо речено, као код бесног пса. Савест нам није дала мира, и схвативши да учествујемо у богохуљењу, прекинули смо сваки контакт са Олгом Николајевном".

На примеру несрећних пацијената екстрасенса (који су се за време "божанствених" сеанси превртали, бацали на земљу против своје воље) видимо типичан метод супституције, који демони користе да би се демонско дејство приказало као дејство благодати Божије.

Мрачне силе, скривајући се иза Православља, све чешће покушавају да уђу у двориште цркве – преко прелашћених људи, не би ли се саблазнили и изабрани.


Одбацивање лажних чуда, или треба ли се смућивати?

Остало је да одговоримо на сумње оних које искрена побожност подстиче на интересовање за публикације које изазивају жеђ за чудима, и који, уместо да принесу покајање, осуђују црквено свештеноначалије због "недостатка благочешћа".

Разговарајући о неканонским иконама с парохијанкама једног манастира, чула сам прекор: како је могуће сумњати у икону пред којом се молиш у храму? Па какво би то било изображење – то је, кажу, Богородица!

Шта казати на то? Чињеница да је неколико (за сада, на срећу, не много) свештеника унело у храм неко неканонско изображење сумњивог порекла, не значи да је тиме оно постало икона Богородице. Часно признање и исправљање грешке нимало неће умањити достојанство Мајке Божије. И обрнуто, поштујући лажне, саблажњујуће, јеретичке иконе вређамо Мајку Бoжију (узгред речено, многи свештеници који су поверовали у "чудо" (тачније, некритички прихватили гласине о "чудима мироточења"), касније су се уразумили и склонили псеудоправославно изображење из својих храмова.

Авај, жеђ за чудима код неких људи, "слабих у вери", понекад је тако велика да покушај да им се каже истина често изазива сметеност.

- У шта данас веровати? – збуњено је упитала једна парохијанка, када је сазнала да је икона коју је заволела, "Васкрсавајућа Русија", заправо псеудоикона. – како знати да ли су та чуда лажна или истинита? Чини се да се данас ни у шта не може веровати?!

Одговор је, у ствари, веома једноставан. Веровати се може само ономе што је признато и благословено пуноћом Цркве. Критеријум истине крије се у црквеној дисциплини. Уколико је икона призната за канонску, чудотворну, уколико је благословена од свештенства - можемо се без смућења молити пред њом. Уколико група ентузијаста, макар и из благочестивих намера, “прославља” неку икону својевољно, организује крсне ходове заобилазећи архијереја, при томе се позивајући на старце (приметићемо да ниједан истински старац неће дати благослов за самовољна дела и тако прекршити принцип саборности), - то је томе немогуће веровати, а учествовати и грешно и опасно, јер се може потпасти под утицај прелашћених људи.

Према томе, уколико се сусретнемо са појавом, на пример, мироточења, или с иконом, израђеном на основу виђења чак и благочестивог човека, да не бисмо били обманути од стране лукавог, корисно је сачекати са пројавом усхићења и показати спасоносно неповерење према појави, као што саветује свети Игњатије Брјанчанинов. Потребно је напоменути да су у погледу мироточења, исцељења и других необичних појава наши преци увек трезвено размишљали и оснивали епархијске комисије ради провере аутентичности чуда – с таквим приступом, пропаганда секташа, уколико је до ње долазило, брзо је престајала. Можда и ми треба да размислимо, да се сетимо тог искуства и поставимо одлучну препреку непотврђеним "чудима"?

Уколико Господ заиста пројављује своје чудо, оно ће неминовно наћи своју потврду, а лажно ће се развејати, као дим…

Δεν υπάρχουν σχόλια:

Δημοσίευση σχολίου